Бранич

130

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 5

председницима казну укора, јер о томе у закону нншта иема. У томе је, дакле, једна празнина код закона. Законодавстно треба ову празнину да попунн. Оно истина суд касацнони већ је узео у практпку, да над председницима н казиу нисменог укора изриче, и мн против тога иемамо ништа; али мпслимо да је свакако у реду, да се та власт касационом суду п законом ирнзна, а не само практиком, јер практика може и другче да се окреие. Закоиодавац је изрекао само у начслу, да се судш'а ии на какву дисциплинарну казну не можс осудити, док се не саолуша; али никаква ближа нравила није ноставио о томе т ко ће ово саслушање и којим начпном да наређује. Истина ово саслушаље но садашње.м обичају наређује миннстар иравде, н то је добро ; јер мшшстар нравде н треба да води највиши надзор над ионашањсм судпја како у служби тако п ван ове; али законодавац треба нзреком да министру даде право, да свакога судију може позвати, да се иравда у иисменом изјашњењу, или иред одређеним од његовс стране иследником, за свако неупугно дело или понашање у службеној дужности и ван службе, ире но што би нротив 1вега тужбу касационом суду дао У опште дисциплинарна ироцедура против судија по нашем садањем закону са свпм је неодређена. Тужбу нодноси касациоиом суду против судпје или приватно лице кога се тиче, нлп министар нравде по званичној дужностп. Касациони суд даје ту тужбу на одговор туженом судији, и кад овај одговори, онда касациони суд у општој седницн решава о одговорпости судијној без икаква даљег саслушања. То је један носве скучен и недовољан, управо опасан начин нроцедуре за правосуђе, по томе што у њему нема јемства. да ће се пзнесени доказн за и против оптуженога нретрести и имугритп како треба, и да ће се изнаћи права истпна, која је нужна за нраведно нресуђење. Мн налазимо, да је у ннтересу правде п истине нужно, да касациони суд ире, но што ириступи изрицању своје ире-