Бранич

Г.РОЈ :)

као велеиздајтшди иогуољени, а таки исти велеиздајници но кјжвичном праву, који су имали исте тежње, али су билн у евоме раду сретнији, јер су у свом нредузећу успели, обележени су у историјн пе као велеиздајници, већ као слављени и врли родољуби. Па и наша најновија историја показује да је држава извесне људе осуднла као веленздајнике на смрт, но владаочевом мплошћу им се прапгга живот а иосле и казна п тн се људп повраћају у своје старе грађанске ноложаје, а тиме им је држава ћутећки прпзнала да су тежње тих људп бпле праведне. Нпје ваљда впше далеко оно време, када држава пеће више тражитп за ову врсту крпвице човечији живот. Кас год пгго се неслаже са правдом, да се све врсте веленздајника казне смрћу, тако исто не слаже се са правдом нн оно у крпв. ираву усвојено начело, да се и покушај нздајства казни' као свршено дело. Укидање смртие казне код политичкпх кривица пужно је већ н са тога, што међународно право носгавља једно крпвичном правном гледпшту сасвим нротивно начело, из кога је поникло право на давање прнбежишта. Свака држава но својој независности овлапгћена је, да странцу допушта бавлење на своме земљишту; но држава ће то дозволити само добрим сграним л.удима, а никако н зликовцпма, јер је свакој државп у пнтересу, да зликовац не избегне казну. Зликовца држава на основу постојећих међународних уговора издаје оиој државп. која га тражи. Но политичким кривцима свака држава не само да може дати прибежишта, но она пије обвезана да их на захтев друге државе пзда или из своје земље изагна. (У старија времена опет само су полптичке кривце на основу уговора издавали; данас је сасвим обратно). То начело заштите ионикло је из тог гледишта, што се политички кривац у новије време не сматра за хрђава човека и за то свака се држава свпма могућим срествима стара да политичком кривцу даде за неко време склоништа, знајући, да ће доћи време када ће се такав кривац без да се користи застарелошћу свог дела, моћп вратити у свој завпчај, да тада неће впше морати од-