Бранич

236

Б Р А Н 11 Ч

БРОЈ 7

трговине инмеђц трговаца... а у т. 2. §. 17. између трговца и трговца. Није тешко појмити, да ее ови проииси ие могу примењпватп од речи до речи, и да ее опп имају ограничиги само на обвезе трговца иредузете у том својству, а.ти. чини нам се да је неоправдано, пкп још п дал.е, стављати ново ограннчење и тврдитп. да би обвеза била трговачка, треба да може доћи под одредбу §■ 17. устројства. Горњи ирописи не бн пмали нпкакав смнсао, и требало би их избрпсатн нз закоиа, ако иеби пмало разлпке између трговца и иетрговца, сем иретпоставке усвојене у §. 19. устројства §. 19. даје решавајућн аргуменат. Он одузпма од наддежности трговачког суда парнице подигнуте противу трговца за исплату хране. пића и осталих ствари, купљенпх за његову личну или кућевпу нотребу (в. т. 2. §. 19). Следствено, ако би храна и стварн бпле купљене у цељп трговине, онда бн се тужба имала подићи код трговачког суда, без обзира на то, шта је трговац урадио са тнм купљеним нредметнма, да ли их је продао илн нпје. — Овде се, п то умесно, онај којп радп као приватаи човек, протпвставља ономе, који ради као трговац. п не правп се ннкака разлика пзмеђу радња, које је нредузео грговац у својству као Трговац. То се види и отуда, што се свака менпца, издата, примљена пли пренета од трговца, сматра да је потпнсата за његову трговину. С тога је п постављено правило, да су обвезе, које је предузео трговац ио делу своје трговпне, трговачке, а није решавајуће да ли тн иословн долазе и под одредбу §. 17. уетројства. ГГ по чл. 273. иемачког законика, све радње једног трговца трговачкп су нословп, кад се те радње тичу његове трговине. Француско правосудство, после дугог колебања, усвојило је горње начело, које се оснива на у науци, названој теорији торедности. По овој теорији, споредна радња треба да се окарактерпше главном радњом, за коју је споредна радња везана. Споредност прати судбину главног. Ово иравпло повлачп многобројне правне последице. Примењено на ноделу послова. на