Бранич

304

Б Р А Н II Ч

БРОЈ 9'

Мало за тим призна се и закоиски неурачунивост суманутих. У § 64 Франц. казн. закона буде нрописано, да „нема ни злочина ни преступа ако је извршилац био у стању лудила ((1етепсе) у тренутку извршења казнимог дела, _илк ако је био иагоњен силом којој се није могао одупрети. Закон употребљује реч Лешепсе. Нису редактори закона ту реч случајно узели. Она значи осуство разума, свести, немогућност управљати својим поступцима и увидетп иоследице њихове. Доцније видећемо да реч с1етепсе има у патологији душевних болести ужи значај, као и речи лудило и згранутост. Само реч суманутост (аПеиапои) прнлагодна је за све случајеве. Законодавци могли су да је употребе, јер је већ постојала у оио доба, што ноказује главнн спис Пинелов, а мислим да за то нису усвојили тај израз, што су хтели јако да вежу неурачунивост за велику душевну поремећеност, која је у то време била за њих као и за цео евет, изузимајући неколико лекара, једини знак суманутости. У почетку примењиваху неурачунивост на болеснике којих болесно душевно стање беше јасно означено и очевидно. У ту категорију долазили су: Идиоте, код којих се свест никад није ни развила. Суманути, код којих је свест била угашена. Згранути, које можемо пазвати класгтиим лудама, а који падаху у очи са њихова бесмисленог држања и ионашања, са њихових дела у којима се показивао неред, а говор им је био без лошчне везе, са немоћи да обрате и утврде пажњу на ма какву тачку. Напослетку меланхолисте оне врсте, којих су чула тако затворена за спољни свет, да су их дуго време мешали са идиотама. На те четири врсте суманутих, дакле, на узан круг беше примењена урачунивост у почетку овог века. Психијатори у брзо проширише тај круг, и прву победу на земљишту криминалном добили су помоћу докгрине о мономанијама.