Бранич

БРОЈ 9

307

замишљаја (консепсија). Л.ш нојавише се случајеви који иоказаше, да злочииства могу бити сасвим иравично ирииисана суманутима код којих иемогуће беше наћи ни знакова општег ни знакова посебнога лудила, односно једног или другога нредмета. Злочинства, која на се иривукоше нажњу психијатра и која учинише да се састави нова врста мономанпја, остала су знамецита у запискама судеким. Главна су она Фелдмана, ЛекуФера, Леже-а, Папавоана и девојке Корније, која беху узрок великим и важиим дискусијама судско-лекарским. Помеиућу само три последња. ЈЕеже, стар 29 година, био је човекомрзац, оставио очинску кућу и отишао да живи у шуми, где је заиста неко време н нровео као дпвља звер. Једнога дана сретнув једну малу девојчнцу на граници шуме, замакне јој мараму око врата и одведе у своју пећину. Ту силује своју жртву, исече јој полне органе, псчупа јој срце н поједе га! Папавоан бпо је некада чиновнпк у мариии и пмао је -41 годину. Сматрали су га за меланхоличног. Дошав у Париз својим ириватним послом, упутн се једнога дана, да прекрати време, у шуму Венсенску. Тамо сретне једну жену у шетњи са њена два детета. Изгледаше да хоће да пољуби децу и једно за другим сјури им нож у срце. Ханријета Корније, девојка од 27 година, послуживала је. Приметило се да је она у брзо иала у неку меланхолију; хтела је да се убије, изгледаше њеној околнни да је ностала чудновата. -Теднога дана уђе она у стан једне њене сусетке, са којом је добро живела, узме њено најмање дете у наручије, миловаше и играше се са њиме, па са дозволењем мајке однесе дете у свој стан. Тек што је ушла у своју собу, бацн дете на кревет, преструже му врат, па главу баци кроз ирозор. Оно што је највећма нало у очп у овим разннм случајевима, нпје само грозно извршено дело него још и потпуна равнодушност коју ноказаше злпковци за све време исле^ења и суђења, као и немогућност да ма на какав начпн објасне