Бранич

зси

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 9

учињени злочин, било неким осећајем болешљивпм, било неком жељом или страшћу. Сви су осуђени на смрт н с изузећем девојке Корније, убијени. Психијатри покушаше доказати да извршиоци ови ужасни злочина беху руковођени као проста машина неодољивом нмпулспјом, против које нису се могли бранити, и према томе не треба да буду одговорни за њихова дела, извршена под таквим притиском. То није био више Ескирол, већ један од његових ученика Же.орже који први заступи ову тезу : да злочинства могу бити извршена и онда када савест није нн норемећена ни ослабљена. Сама воља. по његовоме мишлењу, беше болесна. Делања беху ван воље, инстпнктивна, којима се нијс могло одуирети, а најбољи је доказ то, што извршилац истих беше иотпуно свестан да чинн хрђаво дело п опет не могаше да га не изврши. Овде се још имало посла са посебно суманутим мономаном; само што та мономанија у место да се односи на ум, на интелигентност, заразила је вољу. Поред мономаније умне, заузе место и мономанија инстипктпвна. Жеорже имао је да се бори иротив јаких критика, докле је његово мишлење победило. Противу њега беше јавно мњење, судије, лекари, па у главноме баш и његов учитељ Ескирол, који тек доцнпје одобри његов начин схватања, али тада стави у биланс целокупну тежину његовога ауторитета. Природно је бпло да се јавно мњење подигне против једне доктрине којом се доказивало између осталога и да самагрозност учињенога дела кде у прилог и корист извршиоца. Прокуратори краљевски, међу којима највише Г)с Реугопне^, подигоше свој глас противу ове замислн, коју сматраху као неморалну и опасну но друштво. Новннари ставише се против лекара и један од њих, Елијас Рењо, изрече: „да не само што један човек, умно здрав, може да распозна суманутост, као год Пинел и Ескирол, већ шта впше човек прост може боље и тачније да оцени да ли је ко умно здрав или не, што он не