Бранич

БРОЈ 10

Б Р А Н И Ч

349»

Посматрање и изучавање болесника и то показује, да у већиии сдучајева, ако не и у свима, лудило локализираносамо на један предмет, није се појавило наједанпут и тако постало приметно, већ је оно дошло мало по мало, као последица општег умног стања болеснпковог у коме је суманути,. опкољен к притешњен сваковрсним болегаљивим мислима, учинио избор међу њима и готово неприметно сисгематизирао је његове будаласте замншљаје, али при томе није доспео до баш само једне погрешне мисли. У кратко, и при свему томе што тако изгледа када се новршно проматра, опет је јасно доказано, да не иостоји никакво посебно (парцијелно) луднло, дакле, да нелга мономаније. Ове идеје стрпељивих и оппгге припознатих тгосматралаца.. који беху добро упознати са суманутима, напредоваху малопо мало. И ако доктрина о мономаннјама није још напуштена, — и данас се по негде предаје, — несумњиво је да она није за данашње њене бранитеље оно што је била за Ескирола. У осталом то је од мале важностн по наш предмет. Виие нас интересује да сазнамо резултат критике старога мишлења, нарочито са гледишта судско-лекарског. Теорија о мономанијама била је спас за многе сумануте кривце. Пад те доктрпне неће нп донети собом повратак ствари у пређашње стање и сљедствено понова бацити сумануте кривце под џелатску сикиру? На против, не само да пад доктрине Ескиролове не погорша судбршу суманутих криваца, веч пм то беше од велике користи. При свему томе што та доктрина беше призната од стране лекара, судија и поротнпка, прпсталице њене беху убеђене да је доиста тешко наметути суду уверење, да, се суманутост може показатп само у једноме поступку, тако рећи без корена у животу једне личности. Узалуд је Жеорже у једноме закону 1 ) покушао определитп карактерне црте ио којима се

1) Ево тога закона: „Злочини акт, грозан, убиство, паљевина без узрока, без:: ивмреса по извршиоца чије је владање дотле било добро, — не може бити другчијс проуврековано до суманутошћу."