Бранич

®роЈ 10

Б Р А Н И Ч

351

било еиособно да се влада као иаметан човек, када ее није налазило иод упливом евоје иогрешне болешљиве мисли. 2-го Баш и у делима ироизведеним усљед суманутости, изгледа правично да се примени урачунивост релативна. као год што је и суманутост посебна; а мотив је томе. нгго је извршилац дела могао да иађе у иедирнутим, здравим деловима свога умпог и моралног бпћа, срества да протнвстане навали, имиулсу болешљпвих замишљаја. Мономаннја, дакле, не искључује апсолутно одговорност у оним кривичним случајевима којп су вап нредмета на које ■се та болест односи. а такође не искључује са свим већ само у некелико смањује одговорност у делима која еу у свему извршена усљед дејства болешљивога душевног стања. Ове мисли вешто изведоше противнпцп доктрине Ескиролове, и осиивајући пх на доказаноме непостојању мономанија, они ее потрудише да ее ирпзна од етране лекара и судија сљедеће мишљење: „Потнуна неурачунпвоет треба да ее ироетпре пе само иа елучајеве када је лудило било главнп узрок рђавоме постунку. него и на оие када је болешљнва замисао иостојала и нре учињенога дела; Другим речима. - свакп еуманути ма колико Мало да је норемећен умно. треба да буде етављен у нети раиг еа најлуђнм и најекетравагантннјим. пошто у њему, ма да ее то мало внди, није еамо један део мање више сужен и у болееноме стању, већ у такоме положају налазп се и целокупно његово биће." Апсолутна неодговорноет п еуманутост носташе тако за неке лекаре два нераздвојна (корелатнвна) нзраза. Рекох за неке лекаре, јер при евему томе што мишљење Морела и Фалре-а добп доета нристалица, признати је, да се оно још ннје учврстило као теорија, коју неки покушаше и да сруше до темеља. И ако од то доба теорија ансолутне неодговорности у свима елучајевима еуманутости беше често брањена иред судовима, нн мишлењс о парцијелној одговорноети. или батн и потпуној одговорности у неким елучајевима пијс још нануштепо на н оно нма евоје бранноце.