Бранич

356

вро.т 10

мислима (консепсијама) њихово је лудило разборпто (ГоНе 1иск1е)." х ) Бранпоци лудила моралног узалуд се трудише да нокажу разлике између нл1ховог болесника н обнчног иоквареног човека. да означе карактерне црте на пр. прекнде еа потпуним повраћајем у нормално стање или са посебним повраћајем. тако рећи умалеп.ем главни видљиви знакова елабости. да покажу важност личних или нороднчних мана које су претходиле овоме етању, да пока/ку слабост која ее раћа < а индивидуом, прати је у евима Фазама њена живота. Све то не могатне учинитп да ее ематрају као умно болесна она злочнна лица, која еу вешта да објасне и бране п.пхове кажњиве поетунке а оеобито да ее имају ематрати као потпуно неодговорна, као што еу то хтели неколицина нсихијатара. Ту ее наилази иа тешкоћу, тачку деликатну. Да је нсихијатрпма дошла Фантазија да етаве рђаве л.уде мећу болеснике, који долазе у круг њиховога изучавања, то ио себи нити бн било необично ни оиасно. Било би еве једно називати човека нокваренога лудом моралном или разборитом будалом Само нека његов одное према друштву и друштвеним законима не буде нромењен. Али то није тако било. Видели смо да за Морела, Фалреа п браниоце њиховога иачнна мишлења. еуманутоет п неодговорноет јесу два израза синонпмна. — дакле, прогласити једнога поквнренога човека за суманутог, значи ироглаенти га за неодговорпа. У краткв, овај кл ражан ноетупак неби уеиео баш ни код малога броја, да му не дође у номој л једна нова идеја и донеее не очекивану иотпору. Та нова идеја, то је иојам о иаследннм махнама (<]ез ћегесМаЈгев или <1ев <1е§епеге 'б «1е Моге1), која ће не еамо утврдити битност моралног лудила. већ Ке томе појму дати готово неограничено проширење. (Свршиће се) V Тге ]а1. РоПе 1иеј (3е (а\ап1-ргоровЈ.