Бранич

I

418 Б Р А Н II Ч БРОЈ 11 II 12 Напослетку судски лекари довршили су дело иретоиивши у једно кривца и сумаиутог, и тиме су учинили од криваца једну врсту душевно болесних. Претеривао бих кад би казао да већина психијатора деле ово последње мншљење. Али треба прпзнати да садашњи ток научни тежи ка потпуној неурачунивости криваца. У науци, као и у политици, наклоност јавнога мњења иде на страну оних који се издају за најнапредније. Нису ли то они који представљају напредак, поправку, перФексију, — с тога се мора претпоставптп, да ће многи који су сада протпвнн овоме начпну мишљења прећи полако к њему. Онп којп се боре за њу, изгледају у овој дискусији, каодобри, великодушнп и напредни. Противницп њиховога мишљења сматрају се као зли људи, џелати, а нарочито као назадњаци. Ко има куражи да остане у овој другој групи?! Не заборавнмо у осталом да се та нова доктрина, по којој је суманути и кривац све једно, представља са великом масом научних доказа и то са не малом важношћу. Присталице овога начина мишљења нису пропустили ништа само да представе ствар што јасније. Видећи да се нико не појављује са против-доказима, јавно мњење, које почиње да се интересује за ове ствари, пре или после загшта ће се": да лп су заиста Ломброзо и Модсле у праву, и да ли они заступају науку иротиву на • задних духова"? Потребно је, дакле, подврћи строгој дискусији ове иове идеје. Још се сада може рећк, и пре сваке диекусије, да противу нове доктрнне ностоји протестацпја општа од стране здраве свести. Маса и у њој велики број људи васпитаних и образованих, одбацује ту мисао да нема разлике између суманутог и кривца, ма какви да су докази антрополошке и психијатриске науке. Шта више, чини се јавноме мњењу гнусно да сматра као болеснике, као људе достојне сажаљења, и она лица, протпвЈкојих се друштво до сада није могло довољно да наоружа.