Бранич

број 11 и 12

в р а н и ч

419

Нужно је узети у обзир ово мишљење здраве свести. Највећи философ овога века казао .је, да наука није ништа друго но здрава јавна свест — систематизирана. Не треба разумети да хоћемо да кажемо да свет зна толико, колико и научењаци; но да има увек стварне основе у твр]>ењима јавнога мишљења, које у ствари и није ништа друго по кондензација, збир проматрања, нзвршенога од стране милиона људи за хиљаде година. Свет се може преварити у (експликацији) начину објашњења појаве неке, али не вара се у бићу самога Факта. ЈБегове погрешке јесу 1101'решке у теорији, али не и погрешке у самој ствари. Овде је реч о једноме Факту, а не о једној теорији. Постоји ли разлика између кривца и суманутог? Госп. Ломброзо и Г. Модсле кажу пе, јавно мњење вели да постојн. А ргјогј мп смо наклони да верујемо јавноме мњењу. Др. М. В. Васић.

ШОАБНТСКИ 31Б0Д СЕЕз писама Тасе X. ) У Ћерлииу 10 Јула 1885 Моабит — зове се један нодаљи крај Берлпна. У Моабиту улиде су мирпе, и ма да има великих здања не опажа се у њима никаква живост. Нема света да онако шета улидом као „испод липа", нити да онако јуре дрошке као „Фридриховом улицом"... Нема, ту далеко чувенога аасажа , ни онако богатих дућана, великих хотела и декорисаних башта. У Моабиту је тишина. И возили се на дрошки (фијакеру) или иа варошкој жељезници, која јури американском брзином посред Берлина, угледаћете издалека велике трокатне грађевине, свуда у наоколо као град, зидом опасане. То је моабитски казнени завод. Иза тих зидпна не допнре на иоље никакав глас. Путник шеће мирно крај њих. Трговац пролази туда, мислећи на свој иазар, радник на своју надницу и социјална начела, али тешко да се свакад сети когод и оних јадника, који чаме тамо у оним зидинама Весели