Бранич

б р а н и ч

број 11 и 12

шеталишта, иншпектор, који нас је пратио, био је добар, те нас провео и по ћелијама. Када бесмо на првом спрату, иншпектор отвори ирозорчић на једној ћелијп и упита унутрз оеућеника: — Радите ли? — На служби г. инпшектор, чу се глас осуђеников. Иншпектор даде знак. Надзорник приђе и отвори врата на ћелији. Уђе прво иншпектор, па онда г. консул и ја. Ћелија беше чиста. Зидови као да су тога дана окречени. Никаквога задаха. Осуђеник, кога посетисмо 7 једва да имађаше 22 године- Родом Прајз из Горње Немачке. Симпатична лика, што је реткост код северних Немаца. Стаде по војничкп и поклони се. Затекосмо га на послу. У затвору је научио стругарски занат. На гасном пламену, што му из зида кроз дев од каучука избијаше на самом столу, увнјаше осуђеник дрвеће и дељаше му разне Фигуре. То су она крива са шарама држаља сунцобрана у наших госпођа и госпођица. Иишиектор рече, да су краљевско-ериеки консул са чланом срнске полиције дошли да виде завод, како "осуђеници уче, раде и т. д. Осуђеник нас поздрави климањем главе. — Знате ли, где је Краљевина Србнја — упита иншпектор. — Знам, рече осуђеник. — Знате ли, како се зове престоница Краљевине? — Београд.... — Где лежи? — На Дунаву.. . — У којој сте класи (разреду школском)? — Трећој . .. — Због чега сте осуђени ? Осуђеник поцрвене. Као да му је било тешко то пнтање. Иншпектор, ваљда приметив то, настави брзо: Колико имате још да издржите ? — Још годину... — Како вам је рачун са заводом ? Осуђеник прпђе своме орманчићу. Отвори п извади књижицу. Прелиста ју и показа: прстом. Цич>ра беше 96 марака. Иншпектор нам уз то објасни, како оваку књнжицу има сваки осуђеник, како се она тачио и уредно води са књигама касира завода, како се нарочито одликују они, који се покажу вредки, па што више зараде, а што мање потроше, и да има тако ваљаних осуђе-