Бранич

456

б р а н и ч

број 13 и 14

(ћото§епев) и ваља ли их по томе свијех унијети у наш законик ? в, Независно од претходнога иоставио сам себи и ово питање: нема ли у новијим грађанским законицима, каква група, с којом, ради особите природе њене, ради њене сложности и с тога, што је мало изучавана била, није могуће, особито погледом на мјесне прилике, поступити онако исто, као и с осталијем дијеловима законика, него с којом ваља , да се поступа посве засабно и на други начин? с, Не треба ли, особито погледом на земаљске прилике, да се унесу у законик, какви дијелови, којих нема у грађанским законицима других земаља? На ирво од овијех питања био сам нагнат, да одрично одговорим, увјерен будућн, да право породично, са свијем што је с њим спојено, не саставља једноличну цјелину с главном садржином законика, т. ј. с правом нмовинским. А једноликост свијех дијелова законика увјет је к $те (јгиа поп п простоте, шљедствено савршенога разумијевања, без чега би њезина примјена пружала несавладЛзиве сметње, и заједнпчки и хармонични развитак дијелова законика био би снријечен. И не говорећи о специјализацији, која је најпотребнији увјет свакога напретка, већ би доста било и тијех наведенијех узрока, да оправдају избацивање свијех разноличнијех елемената. Али. како ме ово мора одмаћи много од законодавне практике других земаља, и од система којих се обично придржавају у теорији, сматрао сам за потребно, да оправдам ову своју новину разлознма, којима се, како барем ја мислим, не може одрицати важност. „Расправа" почиње испнтивањем различнтијех елемената, који ироизводе природну разлику међу онијем, што називају: „право породично" и (( право имовинско". За тијем се констатује и доказује опстанак ове разлике у Римљана (јиз сопнпегсп, јиз соппић1Ј) и находе се њезини трагови, вшне или мање чисти, у течају средњега впјека; у вријеме препорођаја (гепаЈззапсе), и чак доцније.