Бранич

462

Б Р А Н II Ч

БРОЈ 1 3 II 14

тељству у 1007 чланака, замијенила се законом од 102 чланка; а у српском грађанском законику 4-та глава првога дијела, која се је бавила истијем иредметима у 55 чланака, била је замијењена другим засебнијем законом са. 165 чланака. IV Прије него почнем говорити о подјели и излагању садржине у законику, сматрам за дужност, да кажем неколико ријечи о одношају између закона и обичаја. Ова посматрања учинила су ми се, да су овдје на своме мјесту, по што се тичу једнога правнога извора, који се поглавито још тиче простора законикова. И доиста, кодиФикатор, колико му год то умножило труд, напрезање, ако хоће, да постигне горепоменуте циљеве, треба да има увијек на уму сва правила обичаја исто онако, као, кад би та правила била саставни дио његова законика. По томе, већ погледом на улогу, коју је обичај до сада имао у животу ирногорског народа, јасно је, да мој рад ваља да уђе у врсту онијех, које неки писци називају „гпсогрогаИоп п , чији је главни карактер, да се свагда допуњавају неписанијем правом. Не може, доиста, бити сумње о томе, да се наређења законика допуњавају правилима обичаја у свијем случајевима, кад их у закону нема; али питање није тако просто, кад се пита, каква је улога обичаја, кад његова правила дођу у сукоб са законом? У овоме, као, у осталом, у свијем питањима конкуренције између закона и обичаја, констатује се велика разлика мишљења и у теорији и законодавној пракси; ну, највећма пада у очи потпуна противо рјечност о начину, којим се уочава то питање. Док се чини, да теорија много уступа обичају, мећући га понекад изнад закона, дотле би насупрот законодавство хтјело, да забашури правила обичаја преко сваке потребе. Ова противрјечност између теорије и практике није од јуче; она се находи још у изворима римскога права, од куд се није могла уклонити у пркос свему потрогаену на