Бранич

број 13 и 14

б р а н и ч

463

то таленту и напрезању, ову упорну противноет, чини ми се, ваљало би приписати овоме Факту, да природа различитијех извора права и њиховијех узајамнијех одношаја, у свијема њиховијем појавима и њиховијем радњама у опће, није још била, поред свијех многобројнијех радова, проучена наистин ском позитивном основу. У већини случајева поступало се више спекулативно и радило на апстракцијама. И ако је констатовано, да су законодавна средства немоћна, у борби између рђава закона и добра обичаја, спријечити побједу пошљедњега; опет је допуштено запитати се : је ли, у погледу хармоније вавијек потпуне, која ваља да влада међу закоником и обичајем, згодно изречно предвидјети у самоме тексту законика ове случајеве сукоба међу законом и обичајем? Чинило ми се, да ово питање треба пресјећи одричношћу, тијем више, што је у дијелу објашњења непосредно и довољно та потреба намирена. кРасправа" наводи згодне примјере за ово доста занимљиве, показујући нам црногорског судију, који иначе у велико поштује вољу законодавчеву, како он просто примјењује правило обичаја соШга Гедегп. Ова се посматрања завршују набрајањем чињеница и разлбга, који јасно показују, да случаји сукоба међу обичајем и закоником, захваљујући усвојеној системи кодиФикације, могу бити крајње ријетки у земљи, којој је законик намијењен. 7 Овај одјељак говори о подјели и распоређењу предмета у законику. Појмљиво је, да се у овој радњи није могло усвојити субјективно гледиште старијех учитеља тако званог (< природног права" који, узимајући човјека, као средиште, окружавахЈ га правима сваке врсте, којима је могао бити субјекат. Требало је, дакле, разумије се. објективно уочити, гомилу законских распоређења онако, каква су, и како раде у животу, и узети за главно правило: разређивати грађу по природном сродству, које имају различите установе међу собом, умјеравајући ипак донекле то правило овијем начелима: