Бранич

број 1 3 и 14

б р а н и ч

467

тога, што је казано на више т. ј. да сви предмети, што се налазе у грађанским законицима, далеко су од тога, да обично буду једнолични. VI Ако сам одређењем граница законика, избацивањем из њега неких предмета и уврштењем у њ неких других предмета, хармонијом, коју сам се старао, да поставим међу закоником и обичајем ; ако сам, велим, томе одао своју постојану бригу, да учиним, како ће законпк бити у најширој мјери народу приступачан, не ћете, надам се, наћи, да је неоправдано, што сам се тако опширно бавио у овој глави своје арасправе" о језику и стилу, увјерен будући, да од овога елемента зависи, мање или више, јасност мојега дјела. Овдје не приопћавам, до само једну или двије тачке. По што је у „расправи" означена важност овога питања, важност призната од највећих теоретичара кодиФикације, испитавши њихова мишљења о различитијем та чкама; критикујем их, и износим на видјело своја властита мишљења. Што се тиче облика, старао сам се, да језик буде прост и народан, избјегавајући у истоме, колико се год могло, обрте и ријечи, које су узајмили књижевници из иностранијех језика, или их начинили но духу тијех језика. За стил у законику, узео сам за главно правило то: да ме народ може добро разумјети; и, кад би год сувишна сажетост морала довести нејасност, ту сам се волио изложити укору, да сам многорјечив. Тако исто, и с једнога другог гледишта, нијесам запињао, да уврстим исто законско правило на више мјеста, кад год је то погледом на разумљивост до потребе било. Ваља да споменем овдје један Факат, којп потврђује моју постојану гореспоменуту вјерност начелу, баш и онда, кад је ријеч о питањима, која би се могла сматрати као ситничарска; ја овдје мислим о натписима различитијех одјељака.