Бранич

494

б р а н и ч

број 13 и 14

Првостепени суд не усвоји ове примедбе но да следеће протпвраздоге: »Суд сматра да се на овакве случајеве не може применити проиис тач. 1 I 359 крив. законика и да се овај пропис односи на случајеве, кад би ко доставио власти, да се где год појавио неред и бој, који ремети општи поредак; да се гдегод појавила заразна и опасна болест на људима или стоци; да су какви лопови на границу напалн или се криумчари појавили и томе подобно, а од тога у ствари није било ништа; или да ко на питање власти каже, да се неко којега она тражи, не налази онде где управо јесте, већ на другом месту, где би га преварена власт узалуд тражила; а онде где сведоци у кривичним делима сведоче лажно на штету или у корист оптуженога, да не може бити обмане и преваре власти, него у суштини остаје да тиме трпи или невин оптуженик или јавни и приватни тужитељ као повређен и оштећен, а овде у овоме случају трпио је оптуженик. Да се овај про пис не односи на овакве случајеве, може се извести и из чл. 14 и 1о зак. о преком суду од 24 Априла 1863 год. по којем се, за време преког суђења могу и кривци казнити за превару и обману власти. У овоме мишлењу суд утврђује још и пример, кад би у кривичном делу, које се само на приватну тужбу ислеђује, сведоци лажно оведочили против оптуженога, гди се не може рећи да су сведоци лажном сведоџбом исљедну власт обмањивали и варали. Ни са стране правичности, не може се правдати примена § 359 крив. законика на оваке случајеве, јер кад би један оптуженик због лажне сведоџбе лежао у притвору више од 5 — 6 месеци код исљедне власти и суда, неби се правда задовољила тиме, што би сведоци и без тужбе привр. тужиоца., могли бити кажњенн највише са месец дана затвора. Суд овај има у својој архиви акта по којима су њи нпше сведока. а међу њима н овде сада опет оптужени Ранко узимати судом на испит и одговор, што су се на штету једног оптуженог лажно заклели, па нису узети под суд већ пуштени у главноме са тога, што је њина сведоџба пресудом судском за лажну оглашена, и што оптуженик по њој није на казну осуђен, а и са тога, што је оптуженик био у иритвору и због другог дела оеим оног, по којем су они лажно сведочили. Решење судско о овоме, одобрио је и Касационп суд решењем својим од 26 Јануара 1885 год. Бр. 316. Остаје дакле, да се незаклети сведоци за лаж казне по ј ! \ 100 и 202 крив. пост. тиме, што ће за неко време бити у притвору, док се о њиној кривици не учини ислеђење и не донесе решење о њој, а само кад се закуну да се казне по јј 267 кр лвич. законика, или да се незаклети казне само по I 209 и 210 кривич. зак., суд овај налази, да би се у овоме случају могли казнити пре него по I 359 кривпч. законика.