Бранич

520

б р а н и ч

број 15 и 16

државе, те се није дао ухватити, тај је могао рачунати на углед и популарност међу својим сународницима, па чак и на то, да му име у народним песмама и иричама остане овековечено. Тек је познијим временима напретка и цивилизације било опредељено, да учине разлику између међународних напада и обичних злочина. Понос народни, који је већ ио самој својој природи склон, да често странпутицом пође, сматрао би се до крајности понижен, кад би се дела његових суграђана, управљена против страних друштава и држава, сматрала за противзакона, и кажњавала. Издати такве људе био би кукавичлук, а захтевање њиховог издавања од стране увређене државе садржавало би у себи у исто време и објаву рата. Као што често бива, да се у карактеру народном поред здравих и правилних погледа уживљују и сасма нездрави, и у њему се нарочито онда дуго одржавају, ако су подесни, да његовој сујети годе, тако је и начело неиздавања сопствених поданика продрло у развијенији државни живот средњега века, а тадашњи цареви и краљеви подржавали су га у толико више, у колико су већом силом располагали. Па ипак развијен државни живот, потреба учешћа у међународном саобраћају, а нарочито долазак до убеђења, да народи и државе на земљи нису само с тога ту, да непрестано једни против других војују, већ да има и општих задатака, да има општих државних и народносних интереса, који се са свим међусобно слажу, прекидају даљи развитак овпх погледа, који се на развијенијем државном организму нојављују као рудиментарни остатак првобитног друштвеног образовања. Како апсолутни систем у држави већ сам собом доноси, да државни иоглавар за своје поступке ником не одговара, и како је овај често могао доћи до убеђења, да је издавање сопствених поданика умесно, па чак и корисно, ове можда чешће и издавао, нарочито кад је у питању било повређено право пријатељске или савезне државе, то ми видимо, да сталежи, који народу ближе стоје но владар, уетају против оваквог поступања, и труде се свим