Бранич

744

б р а н и ч

број 21 и 22

50 штапова или три месеца затвора, извршне су, а у противном случају окр. судови морали су ствар по званичнОј дужности слати Апелационом Суду. Из чл. 42 види се, да је била у суђењу писменост заведена. По чл. 21 тога устројства оцена доказа као и мера казне оотављена је сасвим увиђавности — (( здравом разуму" — судија, «док се о томе т&чнији оиредељења не издаду. Ђ Из ових чланова, а поглавито из чл. 29 види се, каквим је начином била огарантована лична слобода и после устава. Исте године и истога дана (26 Јануара 18 40 год.) ') изинјло је и уетројство Апелационог или Великог Суда. По чл. 6 овога устројства он је имао да расматра акта окр. судова и да нресуду своју изриче само по доказима, који су већ изнесени били првом суду, а по чл. 7 морао је да пази да ли је окр. суд „прописани ред набљудавао" т. ј. да ли је ислеђење у свему ка.ко треба извршио, па ако у томе примети какав недостатак да врати акта дотичном суду. По чл. 10 жалбе су се подносиле писмено и усмено Великом или Апелационом Суду (не стоји : у коме року). По чл. 9 све пресуде о смртној казни, вечној или дуготрајућој робији и губитку чина, морале су се по званичној дужности подносити Књазу ради помиловања. По чл. 13 против пресуде Апелационог или Великог Суда постојало је право жалбе министру иравде, као контролној власти. Уредбом од 9 Септембра 1846 год. В № 644 36. III стр. 133 установљен је С( Врховни» или Касациони Суд као најстарија судећа власт. Но и он је морао према чл. 9 свога устр. да подноси Књазу на помиловање дела за која је била прописана смртна казна, робија већа од 6 година и губитак чина. По чл. 9 устројства Врховног Суда он је судио по доказима који су већ били изнесени код нижих судова, (а какви су били ти докази о томе нема ни помена), а ако би у жалби нови докази иоднесени били, морао је

! ) 36. I стр. 196.