Бранич

број 23 и 24

б р а н и ч

783

од 1862 и 1865 који нису по реду правници продужили су упражњење те радње. Да су ови адвокати изравнати у свему са адвокатима од 1871 г. да у то њихово право до данас нико није сумњао па ни данас нико не сумња, то је сваком познато. Бар није се до сада чуо противан глас. Али како стоје ти адвокати са овим својим правом кад даду оставку на ту радњу, која по закону доноси престанак тога права; да ли на име они могу да понове то право као што може адвокат правник после дате оставке, или су они то право са свим изгубили пошто се допуном од 1871 год. тражи као услов „правни Факултет?" Ако би се за решење овога питања позивали на практику, онда би ову ствар без по муке решили. Има више случаја, да су адвокати који нису свршили правне науке давши оставку на правозаступничку радњу ову опет добили чим су молбу за повратак у правозаступништво поднели. То им ираво до данас у практици нико није спорио, те ако би ови прецеденси били меродавни за решење овога питања, онда, као што рекосмо, не би било никакве муке ово питање решити. Но сад се о том праву, о повратку њиховом у правозаступништво појавила сумња, сад се мисли, да адвокат који није свршио правне науке, давши оставку на правозаступничку радњу, не може више такову обновити, јер је он оставком то право на свагда изгубио. Због тога је важно знати : да ли је правозаступничка радња стечено право и ако није какво је она право и како се губи? Правници који мисле и тврде, да правозаступничка радња пада у „стечена права" греше. Под стеченим правом (јиз (ЈиаевМит) разумевају се конкретна права која припадају каквој физичној или моралној особи, дакле права која у истини постоје, ексистирају. У стечена права пада: право својине, залоге, право службености, право наслеђа и т. д. Та права са њиховим последицама суде се по старом закону и долазе под заштиту начела: „Закон нема повратне снаге." Још мање вреди позивање ових правника 50*