Бранич

826

б р а н ii ч

број 23 и 24

Као ватрен патриота и демократа, писац се нашао побуђен, да изнесе своје мишљење у овоме моменту, када је поведена реч о ревнзији основнога закона. Убеђен бранилац парламентарнога режима, он се труди, да својим саветима укаже на узроке са којих је тај систем владе могао стећи доста својих противника. Њему је главна цељ да докаже: да парламентарни режим може да се слаже са општим правом гласања, али да та хармонија треба да почива на тврдој основи од ове коју сада има, т. ј. да почива на правичнијем и рационалнпјем изборном систему, који са општим правом бирања чини услов вше диа поп нраве парламентарне владе. Његово је делце подељено на три дела: у првоме говори се о саставним елементима и раду парламентарне већине, и то већине коју даје данашњи опште усвојени изборни систем; у другоме о томе, на који начин треба створити већину у нар. представништву, па да она буде одиста израз већине бирача, и у трећем о начину на који би се могла увести стабилност у раду парламента. У развијању свога мишљења о означеним темама, писац више мање додирује и друга спореднија питања, која бар посредно утичу на правилно решење главнога питања, које се провлачи с једнога па други крај дела, а то је питање: који су услови нужни за правилан и успешан рад парламента у демократским државама? * * Писац полази од идеје: да је представнички систем за демократске државе најбољи облик. Али и овде се не треба варати. И у демократији као год и у аристократији има извесна доза корупције, која, ако се на време не опази, поткопава и сам принцип система. Непотпуно изведен представннчки систем, онако како га изводе поданашњем општем изборном систему, може у демократским државама одвести тиранији бројне већине. У такоме случају сам принцип представничке владе не помаже ништа, јер не може Функционисати у потребноме правцу. »Незгодне стране демократије су, вели он, у томе, што се у установе увлачи нестабилност; што се политичке традиције жртвују интересу једнога момента^ што се правила мудре администрације губе усљед вечитог мењања чиновника; што се ниво скупштина све ниже спушта, и што најспособније људе у свакоме погледу видимо удаљене од Јавних послова. 11 На место способних људи долази извесна класа, којој је политика постала главио занимање, а која нема за то никакве спреме. Опособност ових људи састоји се само у томе, да добију половину гласова и један више, док у самој ствари они су врло даки и излазе на политичку арену од прилике онако као што су у староме веку излазили појединн на трке у што лакшем оделу, да би могли трчати што дуже.