Бранич

број 23 и 24

в р а н и ч

827

Немарност грађана за јавне ствари, коју данашњи изборни систем потенцира, постаје за таке људе најдрагоценије средство за успех. Ток и решавање јавних послова у демократским државама зависи мпого од тога, какав појам имају грађани о ономе што се зове општи интерес. Ако они држе, да. је општи интерес скуп интереса појединаца, и да је према томе интерес већега броја индивидуа у исти мах и општи интерес, онда се иде право у погрешку. У питањима од општега значаја треба имати у виду и интересе будућих нараштаја, јер једна генерација је само један моменат у историји једнога народа, п њој је нужно да при решешу о томе: да ли је једна мера или закон добра или рђава , предвиди и пајудаљеније последице те мере или тога закона. Отуда иије чудо што у скупштинама, у којима преовлађује тако гледиште о општем интересу, један представник какве пндустријске вароши тражи, да се у економној политици усвоји начело заштите, док други, који представља какав трговачки центар, војује за нечело слободе у трговини. Партикуларни интереси, дакле, сметају и.ч, да се уздигну до потребне висине са које им је нужно посматрати општи интерес и одређивати правац оној националној политици која јс за земљу најкориснија. Тај партикуларизам у погледу интереса даје непријатну Форму и самоме принципу општега активнога изборнога права, који опет здружен са рђавим изборним системом даје повода да се стварају поједине политичке групе, без дубљих политичких принципа, а којима је девиза сам њихов интерес. Према захтеву тога интереса, а често са свим без обзира на општи интерес у правоме смислу те речи, ствара се у самоме парламенту овака или онака комбинација груписаних сила п тиме осујећава онај континуитет који је неопходно нужан за извођење појединих мера и озбиљних рефорама. Отуда настаје оно често мењање министарског кабинета, од којега Француска пати од ово неколпко година, и које Фактички смета доброј управи земљом. „Те промене набинета и нестабилност, вели писац, јесу смртни удар традиционалној политици и извођењу идеја, које су саме по себи од неоспорне користи по целу земљу.« Писац узима за пример две гране државне управе, земаљску спољну политику и војну управу, и најпростијим и пајјаснијим начпном доказује како нестабилност и прекид у раду на тим гранама осујећавају унапређење виталних интереса народа. Говорећи како у опште прп тим менама од последника не може се с правом тражити да у свему иде стопама својега предходника, и како се често започето дело рушн и уназађава, он показује не баш хладнокрвно на Немачку, па вели : зар би Немачка доживела Садову и Оедан, да су Висмарк и Молтке. морали сваког часа напуштати своје радове и ови прелазили из једне руке у другу ?