Бранич

13-

лариске писмености у врањанским општинама, наводнм следећи извештај општине мачкатинске. о издатој стоци 1878 год. по наредби интенданта смедеревске бригаде: « Отатина Мачкатинска» и Дојдо(ш)е державски терговци за јаганци. Вазе дваесе и три ио 45. чивт. Па други 13. ио 40. чивт. Па други 3. јаганце ио 4 чивт. Нсаратив ио наши људи у Сурдулице. Сви јагаице.... 39. Кме т Китан Кузмановић.» Писано је минејским писменима са «а, «Ш", «и" и « јЈ ". Кметови имадоше својих помотњика према потреби и величини општине. На сеоске зборове долазаху кутње старешине, а по изузетку и младићи од 16—-17 г. ако су без опа и рукују кућом, но они обично слушају беседе старијих и извршују шта они нареде. Ове зборове сазива по наредби кмета сеоски бпров кога овде зову «протођер". У селу Осларима више Врање слушао сам овог протођера, како ставши на главнцу више села, виче по имену Стошу или Стаменка, догод се не одзову, на онда наставља овако: «Наредено је од кмета да идеш сас кола и волови да докараш државско жито и т. д. в Кметове бира народ по слободној вољи, но само нод надзором турске власти, а тако их и смењује. О самом чину закмећавања, који беше једнак у свима новоослобођеним крајевима, причано ми је у селу Чапљинцу до Ниша, у кући Милована Петковића ово: „Сваке године у Марту дође у село Абас-бег или његов повереник, и пита сељане кога мисле за кмета. Обично остане стари, ако сељани немају шта против њега, а сам не тражи смене. Кад изберу нова кмета у шта Тур-