Бранич

251

да не иокаже у напред своје расположењс или нерасположење ирема једноме или другоме иарничару. Дакле, приицип ђерманског правосуђа стојао је савршено у суиротностн према принципу римскога правосуђа. Римски судија представљао јс јавну власт, која могаше казнити кривца; ђерманске судије бсху људи који су несретноме кривцу притрчавалИ у иомоћ. Ието тако може се оаазита свуда, да оне јурисдинције ноје су изишле из римсцога ирава имају ту карактерну црту, да су веЛ у наиред иротив оитуженога, док остале јурисдикцгје, што ионикоше из старога ђерманскога ирава, имају ту особину, да су у наиред наклоњене ои/туженоме. Римска јурисдикција, дакле, гони оитуженога, џ ђерманска га заштиЛава, што долази отуда, што је ирвсј цељ реиресија а другој аосредовање. Овако ђерманско појмањс нравосуђа на први поглед иигледа благо и нравично, али се тиме не треба варати. Јер, треба се заиитати: да ли се тим одговара потпуно људским потребама? То иравосуђе ис беше ништа друго до одсуство правде. Оно не беше друго до суђење изборнога суда, које ма колико дајебило сћозе е х с е 11 еп I е еп «01, инак није довољно да укроти страсти и заузда лакомост. Ако је одиста добра ствар бити благ према оптуженоме, истина је и то, да наступају жалосне иоследице кад се покаже немоћ да се заштити онај који је жртва кривпце. Многе су кривице остајале некажњеие једино због тога што није кривица истраживана; шта више, може се рећи без претеривања, да у самој ствари ни једна кривица није кажњена, јер она накнада коју су тражпли од убице или крадљпвца није казна. Кривац не беше никад кажњен као кривац; казна се није никад односила на његову личност нити на његову част, јер чим је он илатио свој \\ г с ћ 1' е 1 (I он је расправио све што је имао и са жртвом кривице, и са друштвом, и са моралом. Он је могао себе сматрати за нотиуно невинога и ићи уздигнутом главом; шта више, он је могао и да се хвали својим злочином као онај о коме говори Глигорије од Тура: „ТИта ми ти пребацујсш? Ти треба да си још благодаран нрема мени што сам поубијао све твоје рођаке, јер сам тим убиствима обогатио твоју Фамилију (причинивши да ова наследи поубијане). Очевидно је, дакле, дајетакво нравосуђе кривице пре правдало но што их је кажшавало. Треба само иогледати по кроникама социјално стање код Ђерманаца овога доба, па ће се одмах видети, да је овако правосуђе било савршено немоћно да утврди личну безбедност, да немоћнима гарантује право својине и да заведе социјалан поредак. Шта више, оно није могло осигурати ни владу морала иити је било у стању да л.уде учинц