Бранич

254

Тако стање ствари трајало јс свс до XII века. Без сумње за то тако дуго време било је и иеких покушаја или тако рсЈ.и ембриона правосуђа. као нпр. јурисдикција соиственика над својим колонима, сењера над васалима, владике над својим нотчињснима, али то је бнло неправилно и нередовно правосуђе, правосуђе без икакве везе и трајашности. правосуђе које је вечито осноравано. Његов је карактер у томе, што је било нриватно, лично и доменско, али правосуђа као јавне установе није било. Оно правосуђе што је постојало не имађаше никакву црту универсалности и сталности, и између њега и државе немађаше никаквог одноеа. Краљевска власт нпје могла бити извој ) правде, јер није имала ни чиновника ни поданика; Феудализам такође није ју могао дати, јер и он не беше уређен и остварен, а тако исто ни само друштво, јер нонулације нису састављале једну нелииу, једно тело. Иравосуђа, дакле, није било. Дуго јс трајала та споха у којој пи једно право нс беше утврђено. Човек не беше сигуран ни са својим имањем, ни са својом слободом, ни еа самим животом; јер друштво није заштикавало никога. Сваки је имао да се брани како је могао, и сам да суди ономе који му је што неправо учинио. Мач је решавао о свакоме праву п сваки сиор. Ако су се два сењера завадила око каквога иитања о својини, наслеству или Феудалној ночињепости, они су један другоме оглашавали рат, па су и јсдан и други са својим ратницима и малом војском убијали, пљачкали и иалили. Но то не беше привилегија само Феудалне сењерије; све тадашње друштвене класе могле су ратовати. Буржоазија, свештенство, сељаци, било појединце бил > у трупама ратоваху једни противу других као год и сењери, и све мсђусобне закачке решаваху оружијем. Изгледа невероватно, али је нри свем том истинито, да је рат био постао законитом установом. Ми овде не мислимо на судски двобој, који беше са свим друга ствар; ми овде говоримо само о нриватноме рату, који правници тога добаназиваху просто ратом. То јс била борба у правоме смислу тс речи између две труне људи, које су се могле служити сваким насил,ем и лукавством, које су тражиле и нападале једна другу и тукле се међу собом но читаве месеце. Такав је рат сматран за законит, и пре XIII вска ни једној јавној власти није падало на памет да га забрани. Још је Филип Боманоар, чувени правиик из доба св. Ј1уја, говорио о приватноме рату као о утврђебоме обичају и није се усуђивао да га осуди као нешто што је протнвпо разуму и пра вилиости. То је дошло отуда што кад је правилно правосуђе