Бранич

255

ирестало у практици, људи су сс хватали рата као јохи јединог средства којс им је остајало, и које је у друштву заузело упражњено место суђења. У оно доба рат је био ностао тако иста обична ствар као што Је то данас са парничењем ; рат је био највештији облик процедуре. У то доба изгледало је тако исто као са свим природно да људи оружијем решавају свађе и спорове, као што нам нриродно изгледа данас кад два суверена или два народа нођу са оружијем један иротиву другога. Данас нема никакв )Г редовног суда који би судио снорове и змеђу поједнних народа, а у ово доба иије било судова ни за суђење спорова измсђу поједииаца. Као год што у модериим ратовнма победиоци увек веле да се боре за равду и да су победили божијом помоћу, тако сс ието у приватним ратовима средњега века говорило, да је исход рата био израз божијс воље и да он треба да решава о ираву. Ратје, дакле, узимао на се облик самога правосуђа. Рат је био скоро једини суд чије су се пресуде поштовале. Он није представљао неггоредак већ законски поредак. Тако стање трајало је од прилике три столећа: ексистенца иоједииаца иотчињена је била сили, као што је то данас случај са ексистенцом иојединих народа; живот је био вечига борба , а друштво оашти хаос. Али, кад зло преврши сваку меру, људи иочеше увиђавати нраву важност нравосуђа. Почетак XI века обележенјеу историји једним особитим а можда и једипетвеиим догађајем. Понулација ноче нротествовати против рата и сва листом устаде да га угуши. У корист мира беше се створила огромна коалиција. Људи су се у масама скупљали по варошима и селима, а често и у пољу, и мс1)у собом закључивали мир. Чујмо шта вели кроничар: „Године 1021 у Пикардији свет је иатио од глади и куге (то су обични плодови рата); свет је мислио, да је тај ужас био казна с неба за то што се није чувао мир, који је богу милио од свачега. С тога ее ночеше договарати да мир поврате и утврде. У тој цељи потражише реликвијс разних светаца и над њима се заклињаху, да ће уговор мира ноштовати." Ево речи једнога другог кроничара, који говори о другоме делу Француске: „Године 1033 скупише се владике и свештеници Аквитаиије, а и еви осталн хришћаии без разлике положаја. Ту је било донесено и више остатака разних светаца. У ировинцијама око Арла, Лијона, У Бургундији, владикс, грофови и бароии образоваше скупове у цељи да васноставе мир. Сваки је трчао ту са највсћом вол.ом, и изглсдаше као да се чуо с неба некакав глас којије зановсдао да се свет једном умири." Ј ) ') вммсћоп. Јл РаЈх е( 1-, *г^те 1)1011 ап тоуеп %е.