Бранич

264

га уговорачи поштују и чувају. Обичај у ередњем веку имао је такав ауторитет и енагу какав нису имали доцније ни уговори иисмени, ни коицееионе карте, ни владалачке наредбе и уредбе. Закоии су се тек од онда иочели мењати тако нагло, од како су стављени нааисмено. У епоси о којој овде говоримо и у очима сељака и у очима сењера иостоји само једна правда, једно правосуђе, аравосуђе госаодарско (сењеријално). Ако гледамо само на изразе, онда нам то правосуђе изгледа деспотеко и на сваки начин противно интересима бељака. Али није тако. Нама пре свега пада у очи месго, на коме је суђено у средњем веку. То не беше ни дом сењеров нити нак какав замак. У средњем веку суд је држао своје седнице нод ведрим небом, на каквој пијаци, нред вратима сењеровог замка, или пред црквом. Према томе, сељак, тужени или тужилац, беше пред судом са свим слободан и није морао улазити у мрачне одаје својсга госнодара. Место суђења није одређивао сењер својевољно; оно је одређено било једном за свагда, и у већини очуваних пресуда и решења тих судова вели се, да су донесена „близу раста," „нод брестом," или „под великом липом." Место је но некад било ограђено и ное.ило је име 1а соиг (сигЉ, сипа). То је било свето место, нека врста светиње и место азила. „Ако би ко год ту потражио прибежиште, вели један стари текст, онај који би га и ту гонио учинио би кривично дело." Други један текст опет вели: „да је суд тако исто неприкосновен као и црква." Зар то одиста није карактеристично да је место на коме је сељак кажњаван за своје иогрешке у исто време и меето ирибежишта од сваког насиља. Ту видимо еједињене идеју о заштити са идејом о правди. Друга карактерна црта сењеријалпога иравосуђа у томе је, што сењер личпо не суди. Тај иосао он поверава другоме лицу које се зваше мер (1е гаап*е), или ирево (1е ргеуо!). Мер није никада био илемић; и он је сељак као год и онај који је тражио заштите, и онај коме је суђено. Он нознаје њихове законе, обичаје, интересе и потребе; он је од њихове крви и живи истим животом. Тај мер одиста је иредставник свога сењера, али у многим селима бирају га сами сељаци, а на другим местима опет сељаци ноднесу сењеру листу од два три лица између којих овај избере једно. На другоме месту опет ако сењер избере мера, еељаци имају право да тај избор потврде. У неким селима опет Функција мера прелазила је редом с једнога имућнијега сељака на другога но годину дана, а у другима онет то звање нрелазило је с оца на сина насљедством, Но, како било да било, ми кон-