Бранич

338

бити у исти мах и легиет и ратник, као што то беше случај са сењером од Жоенвиља. Први легисти беху свештеници. За време целога средњега века духовништво је врло брижљиво проучавало римско право, а у исто доба уређивало своје црквене и поштовало законе из Феудалног доба. На својим судовима „Соигз (1е сћге^еп!®," и то како духовним тако и световним, оно је примењивало час једне а час друге. Немогућно је знати имена најстаријих легиста, јер оии чине ланац којега иоследњи колут не можемо дохватити; али ипак можемо међу њима споменути архиепископа <1е Кеннв Ншсшаг, калуђера Абона Де-Флери и ЈХаФранка архимапдрита од Бек-а у Нормандији, за кога вели један стари кроничар: „Он је добро нознавао црквене и световне законе и варошке судије усвајале су његове одлуке врло радо." После њега као најчувенији спомињу се: Ив епископ од Шартра, писац једне расправе о законодавству; за тим други један епископ од Шартра Жан Садисбири ; за тим један кардинал по имену Матија Д'Анжер, који је држао предавања о праву, и најзад и сам папа Иноћентије III, који је најпре као легист стекао себи лепо име. Духовници су се одавали на изучавање нрава са таком ревношћу, да је више сабора нашло за нужно, да би ту ревност требало мало ублажити. Тако на једноме сабору у 1'емсу 1131 г. могла се чути и жалба како је међу калуђерима и у оиште међу духовницима „овладао р1,ав и ружан обичај да проучавају законе и да тим путем теку новце." Један ранији сабор пребациваше духовницима „да они воле присуствовати при суђењу; да су у томе и сувише ревносни: да у седницама говоре са пуно ватре, и да су постали адвокатима свих друштвених рсдова." Многи сабори опет забранишс духовницима да врше улогу адвоката или прокурора, осим случаја кад им за то њихов владика да нарочиту дозволу. Један сабор држан у Туру 1163 г. екскомуницирао је све оне калуђере који напустише своје манастире ради изучавања права. Те честе забране дале су основа неким историцима да мисле, да се духовници нису радо одавали изучавању нрава. Ми смо еа свим супротног мишљења. Те превентивне мере, којима се прибегавало против претеране ревности духовника, довољно ноказују, да су духовници јако волели ту врсту студија. У осталом довољно је ирегледати одлуке разиих сабора но тој ствари, па ће се видети, да духовницима није никада било апсолутно забрањено нроучавати законе и вришти нроФесију адвоката. Први легисти, ирви адвокати и крви ирокурори беху духовници. Правне школе имале су духовнике за своје осниваче, или