Бранич
Страна 40.
Б Р А Н И Ч
Број 4.
Од како је почела агптација у корнст рашпрења изборне слободе, непрестано се понавља макспма: „Таксација без ренрезантације то је крађа." Од тога дана нас је искуство научило, да је репрезантација без таксацнје, мука пљачкања. ж. м. п.
ИЗ СУДНИЦЕ
VII. Застарела меница, у законој Форми издана, нотнун је доказ и за гра^ђанско-правну обвезу. (Одлука оашге седнице Касац. Суда). По меници, која је као таква застарела, осудио је Београдско-трговачки Суд по кратком иостуику туженога као издаваоца, да плати дуг с интересом од дана меничнога рока до наплате. Тражење туженога, да се осудно решење задржп од извршења, јер је меница по §. 167. трг. зак. застарела, као и због тога што у њој није означено место плаћања, Првостепени је Суд одбпо, али Касациони је Суд донето решење поништио нримедбама својим од 3. Јуна 1896. Бр. 8683. из ових разлога: Кад је дужник у оспову оснорпо право на.плате тужиоцу по поднетој меници, по основу застарелости, онда је Суд погрешио, што осудно решење није задржао од пзвршења, но је требао да расправи питање о његовој обвези редовном нарницом. Трговачки Суд усвоји ове примедбе Касацпоног Суда. достави тужбу на одговор туженом, на коју овај одговорп: да је меница престала бптп меничном обвезом; да тужилац није доказао изостанак исплате; да је престао бити менично одговоран по §. 14'. трг. зак. и најзад да тужилац није показао начин, на који је дошао до сопственостн ове менице, а да му он није пренео спорну меницу у својину, понудио је главну заклетву. По овоме Суд Трговачки пресудом од 6. Јуна 1897. Бр. 6731. досуди тужиоцу спорни дј г г и накнаду парничних трошкова, налазећи да спорна меница и ако је по §. 167. трг. зак. застарела и тиме изгубила менична преимућства, не може потирати прпватно-правну обвезу туженога, јер према §. 167. трг. зак. и § 928. ж. грађ. зак. менично-правна обвеза туженога измењена је. Меница је издата још 1881. и она је изгубнла само менична преимућства, предвиђена у §§. 451. и 454. грађ. суд. пост.,али није ионпштена приватноправна обвеза туженога. Законодавац у §. 928. ж. грађ. зак., преобраћајући меницу у облпгациони дуг не каже у исто време, да меница мора бити сачињена у Форми облигације (§. 191. грађ. суд. пост.) и онда с обзиром на правно начело, да се изузетци најстрожије тумаче, и начело, да се уредност исправе цени по моменту њеног из-
дања, — меница сачињена у законој Форми, како прописује §. 80. трг. зак., потпун је доказ и за приватнонравну обвезу туженога, када је менпца преобраћена, у облигациону исправу. Обвеза туженога не може поништити неиспуњене услове пз §§. 139. п 141. трг. зак. од стране тужиоца, јер тужени као издаваоц спорне менице по §§. 144. и 146. истог закона обвезан је и ако меница није протестирана, јер он ничим није доказао, да је. акцептанта о року снабдео покрићем. Пренос је на спорној меници уредан — бланкопренос, који је признат у §. 110. трг. зак. Понуђеној клетви нема места према §. 282. грађ. с} 7 д. пост. и §. 866. грађ. зак. Од траженог интереса тужилац је одбијен, јер нпје поднео доказе да је ово примање пријавио у порезу (§. 75. зак. о непоер. иорези). По жалби туженога Касациони Суд примедбама свога II. оделења од 16. Августа 1897. Бр. 5171. понншти горњу пресуду Трг. Суда са ових разлога: Овом иресудом осуђен је тужени на плаћање по проппспма §§. 80., 110. п 146. трг. зак., јер је Суд нашао, да поднета меница за доказ обвезе туженога има све услове из §. 80. трг. зак., да је на тужиоца пренета по §. 110. трг. законика бланко-жиром туженога, као издатеља, и да овај по §. 146. трг. зак. није доказао, да је пријемник о року снабдевен био новцем. Али кад стоји утврђено то, да је исправа, по којој тужила.ц тражи осуду ирема §. 167. трг. зак., застарелошћу својом изгубила карактер и значај менице, и да се она с тога пма да сматра као приватна облигацпона исправа, — онда је погрешно и неумесно позивање суда на проппсе трг. законика, који говоре о менпцама п доказивању меничних обвеза, већ је Суд требао да такву исправу и њену доказну вредност цени по грађ. судском поступку, а по одредбама које се односе на нриватне исправе п обвезе, пошто се према §. 928. ж. грађ. зак. тражбе по таквим исправама сматрају као облигационе. Разлог Суда, да се уредност исправе цени по моменту њеног пздања, могао би опстати, кад би био поткренљен извесним прописима законским, но кад то Суд није могао да учини, онда такав разлог не може да вреди, нарочпто и за оне исправе, које по закону изгубе свој првобитни карактер и значај, као што је овде случај, па добију само то право, да могу бпти цењене п уважене као исправе друге врсте, ако бн, разуме се, имале услова, који се за исправе те врсте законом изискују. Према томе дакле, кад у нашем трговачком закону нема прописа о томе, како ће се наспрам којега од иотиисника менице ценити њихов положај у погледу обвезности, онда кад таква исправа као меница изгуби своју меничиу вредност услед застарелости, већ је само у §. 928. ж. грађ зак. речено, да се такве