Бранич

Број 4.

Б Р А

Н И Ч

Страна 39.

цима, предузело би одбрану свакога долитичког и црквеног ауторитета. Може бити да би у садашњим приликама био доброчин консервативни утицај таке природе, кад не би био црта карактера, који сам описао. Али кад се састави са предилекцијом жене за великодушност на штету правди, тај култ снаге би, ако би му се допустила већа слобода изражавања, увећао силу јавних власти, те не би водиле рачуна о индивидуалним правима, кад год би радиле на цељима, које се сматрају као доброчине. Питање ће изгледати сасвим друкчије, кад буде нестало садашњих политичких компликација, које су произашле из нашега ирелазног стања. Врло је могућно, да ће тада право гласања женама дано имати доброчина дејства. Партизани њиховога брзога изборног ослобођења иозивају се на разлоге, да ће, без тога, жене бити немоћне да извојују легално признање осталих својих права. Искуство не оправдава тај разлог. За последњих тридесет година жене су много п<та извојевале и то без отпора од стране људи. У модерним временима то осећање нравде много је више регулисало понашање људи према женама но према другим људима. Притиснуте класе људи имале су много дуже да се боре, да би отргле уступке, које траже од класа господарских док су жене, исто тако класа, имале да се боре против класе људи, да би изввјевале за се различите слободе. Оне су пх стекле п ако немају политичке власти; оне ће, без сумње постићи п укинуће неправди, на које јога имају да се жале — најглавније са гледпшта чувања њихове деце — а да нас не излажу гигантским политнчким нревратима, које неке од њих спремају. Прокламовати отвореио, да је многпма тога ради потребно право гласања, да би његовом помоћу, добиле своја праведна права, значи тврдити, да би људи дали право гласања, пошто знају, да ће тај уступак повући уступак праведних права жена, али да нарочито одбпјају ово последње. Тако ако бп А било гласање, а Б остала права, онда би изашло: да су људи готови дати А впше Б, али не пристају да даду само Б. Говорећи о конституцији државе ваља иам говорити и о подели њених терета. Толико исто има разлога говорити о иравичној поделп терета државнпх, колико и о правичној подели властп. Са апстрактнога гледншта то питање нема озбиљних тешкоћа. Индивидуална котизација ваљала би да буде сразмена користима индивидуално прибраним. Терети би требали да буду аналоги посматрајући аналогију користи и различни према различности користи Из тога из лази, да се мора градити разлика између тро

шкова, који имају за иредмет заштиту особа и трошкова, којима је предмет заштита добара. Опште говорећи, људи придају једнаку важност својему животу и својој личној сцгурности. Јавне трошкове, дакле, прибране за заштиту тога, ваља дакле сви подједнако да сносе. С друге стране, пошто се вредност добара једнога плаћеног радника, постављеног на последЕБи степен друштвених степеница бескрајно разли кује од вредности добара какога милионара, учешће у трошковима за одбрану својине ваља да буде сразмерно вредности притежавања добара и да више или мање варира према њиховој природи. Ове напомене дају нам приближне елементе за праведну поделу са гледишта заштите у уаутрашњости. Теже је формулисати праведну поделу са гледишта спољашне заштите. Инвазија доводи у опасност и личност и добра уједно исто време; грађаннну се све одузпма, он пати од физичких штета, а губи, вигае или мање, и своју слободу. Праведност поделе зависи, дакле, од релативне важности, коју сваки приписује свакој од овпх штета, и немогуће је нскати њену општу или специјалну вредност. Да се задовољимо казавши, да ће све дотле, док буде постојао милитарни режим, бити једино остварљива приближност у подели јавних терета. Али ма на који начин били међу грађане подељени државни терети, сви треба да их подносе. Сваки човек, који учествује у бенефицијама владе, треба непосредно да прими свој удео у трошковима државннм. Овај последњи услов од капиталне је важности. Политички људи су наклоњени начинима прикупљања порезе, ко.ји су тако састављени, да приликом разрезивања порезе остају неопа жени сви или део прихода грађана. Они често бране царинска или акцизна права, говорећи, да се тако од народа узима више но гпто би се добило, кад би сваки дао свој део порезнику. Узимајући тако кришом суме, које се јавно не би добпле, овај систем има ресултате ко.ји се морају осудити. На тај се начин вешто избегава отпор порези; међутим то је спасоносан отпор, који, не сметан, обуздава претеривања јавних трошкова. Кад би сваки гра1)анин имао да плати свој део у какој видљивој и опипљивој форми, износ би био тако велики, да би се сви здружили да наметну економпју у вршењу потребних функција и одупрлн бп се установљавању бес корисних функција. Данас, на против, ако се понуде свакоме грађанину користи, за које је он уверен, да га ншнта неће коштати, он је склон да пљеска расипању и да, са непоштењем внше пли мање свесним, тежи прибирању користи о трошку других.