Бранич

Страна 42.

Б Р А

Н И Ч

Број 4.

СТРАНО ПРАВОСУЂЕ.

I. Застарели интереси не могу се бев одобрења думенива исплаћивати иа полоавених отплата; приговор вастарелости, који није учињен при полагању стплате,већ у едговору на туиебу, сматра се као правилан и на време учињен. (Одлука бечког Касац. Суда од 19. јула 1806. Бр. 6111). Тужени ее тужиоцу обвезао, да му по обрачуну од 6. априла 1883. плати од тада па за годину дана како првобитии дуг. који је признао, тако и заосталп осмогодишњи интерес. Но тужени положи тек 26. октобра 1889. знатну отплату, коју тужилац прнми без иримедбе, да ли у отплату интереса — и евент. ког интереса — или главнине. У тужби од 14. јула 1892. тражи тужилац — по одбитку отплате — првобитну суму главног дуга са свима интересима од иостанка тражбине. Тужени чини у спору приговор о застарелости интереса. Први суд само је у неколико досудио тражење у тужби, и то тако, што туженог осуди на плаћање суме, која је обир првобитног дуга, интереса од постанка тражбине до 6. априла 1883. г. и интереса од 26. октоб. 1886. г. до 26. октобра 1889. г. а по одбитку отплате, која је тога, дана положена, и за тпм на плаћање интереса на ту тако добивену суму од 26. октобра 1889 г. Од тражења интереса од 6. априла 1883. год. до 26. октобра 1886. г. тужилац се услед застарелости одбија. Друга инстанција, мењајући првостепену пресуду, досуди тужиоцу и овај интерес од 6. априла 1883. до 26. октобра 1886. јер тужени, при давању речене отплате, није ни у ком погледу учинио примедбу или захтев у томе смислу, да неће да плати више но трогодишњи интерес нити се брани застарелошћу интереса; а с друге стране, што тужилац, дозвољавајући нагомилавање интереса за више година, није изгубио право на интерес и на обрачун примљене отплате. прво за заостали интерес, па тек по том за каггитал. по §. 1416. аустр. (§. 886. нашег) грађ. зак.; и што се застарелост не може примењивати без нарочитог позивања на њу, те да се према томе застарелост, на коју се тек у овоме спору познва, има сматрати као доцкан нријављена. Највиши Суд усвоји жалбу туженога и менајући одлуку Вишег Суда, одржа пресуду Првост. Суда са следећих разлога: жалба туженога управљена је иротиву измене, која је учињена у првостепеној пресуди односно интереса за време од 6. априла 1883. до 26. окт. 1886. Првост. Суд сматрао је ове интересе за застареле и одбио тужиоца од тражења истих, докје друга инстапција на апелату тужиоца и ове интересе признала и туженог осудила на плаћање истих. Друга инстанција позвала се за то на §. 1416. аустр. (§. 886. нашег) и §. 1501. (§. 949. нашег) грађ. зак., и да тужени,

кад је речену отплату положио 26. октобра 1889. није никакву примедбу или захтев учинио, да он неће да платп више но трогодпшњи интерес и да су исти застарели, те да је према томе застарелост, истакнута тек у овом спору, доцкан учињена. Тужени заиста није тврдио да је он пре или нри давању отплате учинио такву примедбу, али не стоји ни то, да је тужилац тада наговестио туженоме, да ће од примљеног новца одбптп прво све интересе и то и оне више од три године заостале, па тек по том капитал, нити да је туженп тада или ма кад дао свој пристанак на овакво обрачунавање. Изјава воље туженога, да он хоће да плати и застареле интересе, овде дакле не постоји, него је исти шта више у овом спору учинио приговор о застарелости интереса. По §. 1416. аустр. (наш §. 886.) грађ. зак. у случају, кад је при полагању неке отплате смисао дужникове воље сумњив, пли новерилац противно тврди, има се обрачунатп прво интерес, по том капитал, а од вишс капитала онај, који је већ тражен, или м} г је рок протекао, а за тим онај, који је дужнику најтежи. По овом правном правнлу не може бпти сумње, да ако један дужник дугује другом повериоцу више разних капитала, од којих су неки застарели, да онда треба отгглату обрачунати прво за незастареле капитале и да би се по смислу §. 1432. аустр. (§. 902 нашег) грађ. зак. само евент. сувишак могао узети у отплату застарелих капитала. А оно, што о катшталу као главној ствари важи, мора вредети и о интересима као сноредпој ствари, према §. 6. аустр. (§. 8. нашег) грађ. зак., кад закон не садржи одрздбу, да номенуто правно правило за интерес не вреди. Из тога пак излази, да при постојању једног капитала са интересима, од којих су неки застарели, а неки нису, у смислу отплате долазе на иеплату ио §. 1416. аустр. (§. 886. нашег) грађ. зак. прво незастарели интереси, за тим капптал, п тек по том, ако достиже а соп(о положена сума застарели интереси. Јер, доиста, не може се порицати, да су за дужника тежп они интереси, на плаћање којпх може бити принуђен, него они, против којих може у одбрану истаћи застарелост. Одредба §. 1416. аустр. грађ. зак., по којој се прп отплатама имају прво обрачунавати интересп, може дакле имати примене на оне интересе, на илаћање којих може суд осудити дужника и против његове воље. Али то нпје случај код застарелих интереса, јер по истеку рока одређеног у §. 1480. аустр. (§. 928. д. нашег) грађ. зак. престаје право поверпоца, да исте тражи. Свакако у случају, кад поверилац овако застареле интересе тужбом тражи, мора дужник изречно истаћи престанак овога права — застарелост, и суд по §. 1501. аустр. (§. 949. нашег) грађ. зак., не сме се на ово обзирати по званичној дужности, већ само на изречну одбрану г ; а ако је приговор учињен н ако је осногжн, он мора повући за собом одбијање од тражења застарелих интереса. У овом .је случају застарелост интереса истакнута већ у одговору на тужоу према судеком ноступку, а тужилац нпје изнео