Бранич

БрОј 6.

Б Р А Н И Ч

Страна 59.

менице, која је акцептована у уникату, јер издаваоц, потписујући упутницу, обвезује се да плати доносиоцу, као и оном на кога је вучена меница, која је акцептована. Дужности и права донооиоца. Доносилац неке упутнице по наредби, која није исплаћена, има иста права и дужности као и сопственик вучене менице. Кад власник, којп није исплаћен, не испуни пронисане формалности у одређеном року по закону, он се излаже штети наспрам преносилаца т. ј. ови нспадају из солидарне обвезе; али издавалац, који је у положају акцептанта неке менице т. ј. главни дужник, не може се позивати на небрежљивост доносиоца. Доносилац има право да тражи наплату суме. Разлика измеЈ)у упутнице по наредби и менице. Између ове две врсте трговачких ефеката има разлика, које проистичу из саме њихове природе, и разлика, које произлазе више или мање створених путем закона. Код сваке менице вучене мора бити три лица: трасат, трасант и ремитенг. Док код упутнице по наредби има само два лица: издавалац и сопственик, први се обвезује, да плати другом. Могло би се рећи, да издавалац игра двојаку улогу издаваоца и акцептанта Ова разлика повлачи друге: код упутнице по наредби не може бити ни говора о изискивању пријема, потписник прима обвезу, да плати при самом стварању ефекта. Овде не може бити ни говора о некој провизији. Разлике, које се чине између упутннца по наредби, које су трговачке и нетрговачке природе у погледу застарелости, ове су: што прве застаревају по француском праву за 5 год., а друге за 30 година. Упутнице, које не би имале поменуте законске услове, не вреде као упутнице по наредби. Свако лице правно способно може издавати упутнице по наредби или пренос истих вршити. И у Енглеској поред менице налазимо упутницу по наредби, коју Енглези зову: „Ргопт80гу-ио1е". Али и ако се Ргоитвогу-по1;е не меша са меницом, мора се признати, да она даје овој есенцијално трговачки карактер: особену застарелост, нарочиту надлежност у свима случајевпма подједнако за Ргопиввогу-ио^е као и за ВШ оГ Ехсћап^е. Овде се има да напомене једна одлика, што је у Енглеској уобичајено, да све послове са

трговачким ефектима, врше посреством банкара. Но овде је потребно знати, кад је ефекат означен, да се има исплатити код неког банкара , који је назначен, како се мора по закону ова изјава написати? У осталом ово питање подједнако је и за менице и за упутнице по наредби. Да ли се овом изјавом назначује неки домицил , где еФекат мора немпновно бити поднесен, или боље речено, је ли допуштено доносиоцу, да ефекат за наплату поднесе било дужнику, било банкару, како он за добро буде нашао? Ово је питање расправљено у енглеском законодавству тако: ако је означено у упутници по наредби, да ће се исплатити код неког баикара, то се онда искључиво тамо наплата има и тражити, и ово је права упутница на домиг^ил. Али ово и овако бива само тада, кад се означење налази у самом тексту: није довољно, да је адреса неког банкара забележена при дну Рг0Ш18801'у ШЦС. 1 ) Немачки законик од 1848. год. асимиловао је на свој начин упутницу по наредби са меницом. Он је распростро све одредбе на упутницу по наредби, па чак и само име. У трећем одељку закона од 1848. год. стављене су одредбе по овоме „о сопственој меници" (е^епе ^"есћбе1). Немачки законодавац означио је писмено, које ми знамо под именом меннца, са вучена меница (Сгехо^епе ^есћае!), а са именом соиствена или сува менпца означава уиутнгШју ио наредби. Но да ли се овим новачењем у речима мења у основи ствар? Нема сумње, немачки законик распростире на суву или сопствену меницу застарелост од 3 године, која се подједнако примењује као и на вучену менппу. Али један закон не може да чини и то, да му се у једном члану налази ова реч: илатиЛу, па да под овим пзразом подразумева више лица, нити овде у опште има места примени правила и одредаба, које би се односиле на акцептацију или које произлазе у опште отуда, што се и треће неко лице додаје за плаћање. Кад ово велимо, онда ова тако звана реформа у нашим очима прави само забуну у идејама као и у речима. И одиста, закон од 1848., сам по себи пошто је тако оштроумно модификовао оделито „вучену" меницу, за што није употребио и у есенцпјалним одредбама код сонетвене менице термине скроз непромењене овде о ремитенту и о „вученој" меници (чл. 96. §. 3., 5. и 6., чл. 97. и 98.)? Ово је морао х) Г>ее ЕШа с1е еотшегсе. Г>г. Шп. ТсииаМ р. 139.