Бранич

ИЗЛАЗИ УРЕДНИШТВО: 1. 10. и 20 сваког меоеца. јјР^ |||Ц|| [Л | |' Р л 1 В Дубровачка улица број 18а,оГ,"° " ра1 * г т::„, Н г II Н И ■ н " гс " За све друге зеиље. 5 Фр.ум. Швг В ШГТЛ В II И Ш Ш шаљу се уредништву. ЈГИСТ ЗА ПРАВНЕ И ДРЈЖАВНЕ НАУКЕ ОРГЛН УДРУЖЕЕА ЈАВНИХ ПРЛВ03ЛСТУПННКЛ У СРБИЈИ ГОДИНА IV. БЕОГРДД !. ДЕЦЕМБРА 1897. БРОЈ 7.

0 СУВЕРЕНОСТИ уводно 1хредавање из државног права Слободана Јованови&а ванредног ирофесора Ђелике Школе.

Господо, Ниједно питање у науци о држави није може бити у тој мери спорно као питање о суверености, питање о природи државне власти, о њеним гранидама, о њеној основи. Оно је спорно управ толико да би се могло мислити да му је суђено остати увек отворено. Треба ли додати да му главна привлачност баш од туда долази ? Бапг за то што је то питање важило за нерешиво, најбољи умови покушавали су да му нађу решења, и то нису били увек само правници, него такође философи, моралисти, чак и прости књижевници. Ресултати до којих су они дошли не морају бити увек тачни, али не могу да не буду занимљиви. По потреби, то ми може посдужити као извињење што ћу, с вашим допуштењем, ово предавање да посветим једном питању које је коментарисано тако богато, и на тако оригинални начин. Ако се питање о суверености једнако расправља, то још не значи да оно вечито на истој тачци остаје. У најмању руку мења се гледиште са кога се оно испитује. Античку философију, како изгледа, занимало је највише то, коме суверену власт ваља поверити, једном човеку, једној класи, или већини, или може бити философима, паметним људима ... И сувише су добро позната она на дугачко изведена упоређења код Платона, 1 ) Аристотела, Цицерона, између мо-

') Деоба држава на монархијске, ариетократске и демократске била је позната старима јогп пре Пла она. Већ Пиндар, у једној својој оди, разликује владу једног тиранина, народне ваједнице и мудрих људи. За тим Херодот, Тукидид, па и Сократ, на свој начин. В. \У. Коасћег, Ро1Шк, Е1п1еиип§ §. 1.

нархије, аристократије и демократије, — и при којима се тако савесно набрајају и добре и рђаве стране свију тих облика државне управе, да нам је немогуће не изгубити одушевљење ма за који од њих искључиво, у исто време кад осећамо да постајемо према свима толерантнији. Али све резоновање тих старих филосоФа врзе се око тога, како вршење државне власти ваља организовати. Она сама. узета за себе, не испитује се Она се редовно изједначује с владом. Вредност поједииим облицима државне управе одређује се искључиво са гледишта практичног. Политичка проматрања преовлађују над чисто правним. Истина међу тим политичким проматрањима има их таких која и данас још пзгледају исто онако тачна, као првог дана кад су била учињена. У Средњем Веку пдеја суверености помрчала је. То треба објашњавати тиме што се тада престао о самој држави имати један одређен појам. Супарништво између духовне и световне власти, тежње да се по римском обрасцу образује једна васељенска монархија, најзад цео феудални систем по коме се државни живот изводио из приватно-правних одношаја, — све је то допринело да се у Средњем Веку карактерне црте државе нису ни онолико могле имати у виду колико у Старом Веку код Грка и код Римљана. Интересантно је да су се за време те помућене епохе самој тој речи сувереност давала два значења, од којих ни једно не стоји у вези са њеним данашњим. С једне стране, у недостатку јаке средишње власти, као суверена сматрала се свака власт која је у последњој надлежности решавала, и против чијих одлука није могло бити жалбе: највиши судови називали су се тако сувереним С друге пак стране, сувереност, у смисду највише власти, није се разликовала од господарства света, — пирегтш тшкП, — и суверенска титула признавала се с тога једино римско-немачким царевима, који