Бранич

Број 7.

Б Г Л

Н И Ч

Страна 73.

то међутим није довољно на да оно један законски фактор постане. Као што 8Јг Ггес1епск 1'оТоск 1 ) наводи: И атинска скупштина била је обично под утицајем Перикла, а овај, — претпоставља се, — под утицајем Аспазије, тако да је у последњем ресултату скупштина решавала оно што је једна жена хтела. Опет за то била би једна правна јерес признавати овој икаку законску моћ. Јер, између ње и скупштине навек је била та разлика, што скупштина није имала потребе никог да убеђује, па да јој воља као закон важи, док је Аспазија, да би својој вољи правне вредности ирибавила, била принуђена склонити друге даје као своју ириме. И онда дакле, кад би њена воља постала законом, то је било само у колико воља тих других, а не као њена. Међу тим и у најпотпунијој демократији, јавно мнење стоји према влади од прилике у оном односу у коме Аспазија према Атинској Скупштини. Влада није обвезана да за њиме иде; ако ипак по неки пут то чини, то је само у толико у колико се сама дала њиме импресионирати. И да је јавно мнење искључиво на једну чисто политичку улогу осуђено, види се још и по томе, што влада може с њиме доћи у сукоб, а да не изађе из граница законитости. Друго је Царство било оборено једном струјом јавног мнења због једне изгубљене битке, која у себи ничег незаконитог није садржавала, Најзад не би се могли набрајати непопуларни законњ — на жалост, не баш тако ретки, — кад би државна власт одиста у јавном мнењу налазила на једну границу правне природе. 2 ) По томе је јасно да се сувереној власти не могу изнаћи правне границе. Све време од Ренесанса до Француске Револуције јесте једна дуга еволуција у државно-иравним идејама, која је имада за ресултат да ту истину обелодани. У томе погледу, Макиавели, Боден, Хобес, и ако сваки на свој начин, раде на истом послу. Макиавели је без сумње одлучније него ико други покушао да истргне државу испод туторства цркве. Он је био поставио начело, да држава не треба да служи као средство за остварење оних моралних идеала, које је црква представљала. Проглашена тако за свој властити циљ, држава је била потпуно овлашћена ићи искључиво за оним што је за њу било 1) Ор. с«. XV. 2 ) Ж. Ж. "У^Шои^ћћу, ор. с11 Глава III. и XI. Н. 8М§те1ск, Е1етеп1з о? РоШЈса. Глава XXXI. А. V. Г>1сеу, 1п1гоЛис1:Јоп (;о Ље 81и(3у оГ Ље Јј&у? о( Ље СопаШиНоп. Део I. Глава I. А. ЕвтеЈп, Е1етеп1а <1е ЉоН сопаШиИоппе1. Део први. Одељак I. Глава II.

корисно. И тако се догодило да се „државни разлог - ' у .један пут уздигао изнад мотнва савести. Улога Боденова састојала се у томе да споља еманциповану државну власт учини изнутра апсолутном. Из хаоса власти, који је наслеђен од Средњег Века, Боден је хтео да издвоји једну највишу, једну суверену, која би све остале под себе довела. која би била власт над властима. На тај начин он је суверену власт ослободио оних граница на које би она код других власти могла наилазити. И најзад дошао је Хобес да је ослободи и тих граница које су за њу у законима имале да постоје. И он је то учинио тиме што је утврдио да закон везује свакога осим законодавца, осим онога, дакле, који је властан да га промени. Та велика школа ауторитета, као свака школа у осталоме, имала је и својих застрањеноети. Она је била изједначила највишу државну власт с њеним вршиоцем. Она је резоновала као да ономе ко врши ту власт припада и нека врста приватног права на њу. Она је била свршила тиме да једног човека стави више целе државе, тако да је Лудвиг XIV. остао сасвим у логици њених идеја кад је рекао: Држава то сам ја. Али доста је одузети сувереној власти, коју је она дефинисала, сваки лични карактер, па да се види да се и данас још о њој мисли онако како је та школа учила. (Наставиће се)

Премештање чиновника по потреби државне службе.*)

По закону о чнновницима грађанског реда, премештање чиновника у друго место без молбе и унапређења, потиче из два основа: или је казна; или је последица потребе државне службе, разлог у више прилика употребљен из неоправданих побуда, осем случаја сродства између чиновника једног надлештва. Против премештаја првог реда као дисциплинарне мере, нема се начелно шта. Ова се казна не може изрећи пре, док се чиновник не саелуша, а изриче се само у предвиђеним случајима кад је доиста доказана кривица. Има се дакле ипак неке гарантије, да премештање

*) Обраћамо пажњу наших поштованих читалада на ову расправу г. Ал. С. Јовановића, судије Касац. Суда. Чланак је од актуалног вначаја и заслужује тим већу пажњу, што му је писац у нашој правничкој књижевности опште признат. Расправа је ова узета из објављеног дела г. Јовановићевог „Руковег" _ вбирка административвих расправа, које дело ми најтонлије препоручујемо. Уредн.