Бранич

Страна 74.

Б Р А Н И Ч

Број 7.

не бива без узрока и на неоправданом основу; а осем тога оно не стаје нп издатака државну касу, јер се чиновник сели о свом трошку. На против иремештање ио иотреби државне службе , појава је неограниченог располагања чиновничким положајима. Има извора у §. 25. закона о чиновницима грађанског реда, који даје државној власти безусловно право, да сама оцењује државну потребу и изводи цремештаје како и кад нађе за нужно. Кад би овако премештени чиновник запитао на дотичном месту за узрок премештаја, одговара му се у више прилика, даје тако захтевала потреба службе; дакле разлогом, који би био мање сумњив да је јаснији и опредељенији. Пошто кривица чиновника није јавно ничим доказана, сеоба у овом случају пада на терет државне касе. То неограничено право државне власти у располагању премештајима чнновника, много пута измеће се у самовољу на штету чиновничких права и њихова интереса. Ово бива од неких година редовно о свакој промени министара; као и онда кад радња чиновника, и ако је сасвим законита и поштена, дође у сукоб са интересима онога, ко може да му науди у државној служби, као: непосредне старешине, њихови сродници, пријатељи итд. Опстанак чиновника у служби зависи од правилног вршења дужности. Са државо-правног гледишта, као органи државне управе, они су позвани, да ову управу помажу у остварењу њених цељи и намера. Ако своју задаћу не врше тачно по законим прописима или нарочито повлађују да се закони газе и нападају, држава је у праву да то спречи употребом казне, која се у блажијим околностима може свести и на премештај чиновника; само мора ова казна имати оправданог основа у општем интересу државне службе, а не у личним узроцима. У свим приликама чиновничких премештаја, државна управа треба дакле да је у стању, да оправда употребу указа о премештају, фактима , која не остављају места сумњи да је овај корак нагао или у основу неправилан. Непокретност у звању, као један од услова за појам независности у правилиом вршењу државне службе, чини да јавни радник приступа послу са поверењем, а извршује га правилно по закону; јер је убеђен, да у заклону од неоправданих мера не може бити премештен или уклоњен, док се његова кривица или погрешка не докажу законим путем. На против, привременост службе, прави од чиновника зависну креатуру у моралном и материјалном смислу; и баца га на странпутицу живота, на којој се мора постарати у првом реду за оп-

станак своје породице, која лако сутра може бити на улици. Користи од независног и самосталног рада у служби, од неизмерних су последица по др жавни интерес. Пошто је право основа друштвеном поретку и унапређивању општих цељи, до жељених резулта а може се доћи само тако, ако је оно на свима странама чист израз правде и законитости земаљске; дакле дотичпи органи, острањени од сваког ириватног утиг^аја, треба да врисе своје иослове строго ио закону без бојазни и резерве. 0 самосталној радњи административних чиновника, мора се говорити са извесним ограничењем. По природи службе, они су дужни да тачно извршују све наредбе претпостављене власти; али по закону имају права на нретходну писмену ограду у случајима где нађу да се наредбом вређа закон. После ограде поновљена наредба мора се безусловно да изврши, и тада пада једино на наредбодавца и кривична п гра ђанска одговорност за нанесену неправду. Чиновник, који оклева са извршењем наредаба у опште, или одрече послушност поновљеној писменој наредби, вређа правила субординације и обуставља правилно вршење послова; и зато може бити кажњен и премештајем у друго место, у колико не заслужује већу казну. Ми дакле говоримо само о злоупотреби права надзора над радом дотичног чиновника, а никако о његовој правилној примени. 0 положају нагаих судија, ваља говорити са већим респектом. Њихова независност у званичним пословима има псторијску основу. Већ под Душаном добија законску формулу начело о судијској самосталности. Двема одредбама ње гова законика, беху упућене судпје да суде и врше правду само по закону, без обзира на царске наредбе, писане по срџби, љубави и милости „ако оне разарају законик", т. ј. ако су противне закону. То начело о заштити судијиног мнења, по навља се кроз векове у нашем државном животу у многим писаним правним споменицима, све до данашњег закона о судијама. Од времена, кад је државни разлог за наших дана ограничио судску независност, и понова ставио судије под регулу обичних чиновника (у питањима премештаја, пензионисања и отпуштања из сдужбе на основу §. 76. закона о чиновницима грађанског реда), била би беемислица говорити о иравди ио судовима , ако се не би поступало највећом смотреношћу у оцени судијских кривица и њихових обичних погрешака. Судије су свештеници у храму Правде. Њихова је пресуда израз савесне оцене дела само ио