Бранич

страна 86.

Б Р А

Н И Ч

Врој 8.

Утисак се има на ирви мах, да је лишена сваког нарочитог значаја ова претпоставка о једном природном стању, где би царевала једна блага анархија идилска. да је то један правни роман са свим излишно надовезан на остало резоновање, и да је овај сасвим свеједно примити, или не примити. У ствари та је полазна поставка од крајње нужности у целој теорији природних права. На друкчији начин изгледало је немогуће објаснити велику противуречност између моралне слободе човекове и оног иритиска, који над њим држава врши. С једне стране, човек је једно свесно створење, кадро да се самоопредели. Чим је обдарено свесном вољом, њему би требало оставитн извеену слободу радње. Алн с друге стране, ми видимо, да је он у држави потчињен коерцитивном надзору власти. Њега који је у стању да се самоопредели једнако оиредељује неко други, од њега старији. У место да му је остављена слобода радње, као једном створењу које у својој савести носи критеријум добра и зла, он се једнако иринуђава на ово или на оно. И од куд држави права да пам намеће једну дисциплину којом се пориче нагаа способност самоопредељивања? Нарочито, од куд јој то право, кад се узме да све оне способности од којих је клицу сама природа у нас унела, ми имамо природно право да развијемо. Чим у нашу природу, као њен саставни део, улази и спо собност самоопредељивања, слобода се мора сматрати као једно право које је с нама рођено. Према томе, да коерцитивна моћ државе не би изгледала просто насиље, неопходно је претиоставити, да су ту власт сами лојединци једним актом своје воље установили, да она дакле функционише с њиховим, ма и прећутним пристанком да ако има права њихову слободу ограничити, то је само за то што су они на њу своје природно право самоопредељивања пренели. На тај начин, поједннци би опет сами собом управл>али, али не више непосредно него посредно, преко државне власти. Треба нарочито поменути, да по тој теорији само право предходи држави. Пошто извире из наше природне слободе моралног бића, оно, да би се јавило, није морало чекати да се држава организује. Оно је управ у тој мери с нашом личношћу везано, да су и држави могла припасти само она права која су њојзи појединци уступили. Само као пуномоћник или представник појединаца, држава је имала могућности постати правним подметом. Пре суверене државе постојао је, по Ст1егке-овој изреци, суверени појединац; из тог разлога, сувереност државна није могла бити изворна, него тек из те личне изведена.

Нема може бити ни једне теорије, која је у наше време толико била критикована као ова. Од ње је спорено мање више све. Спорено је постојање природног стања. Речено је: друштвено је стање исто тако природно као и то назови природно, јер природно је све што се у стварностн налази. Сви подаци, у осталоме, који су о преисторијском човеку прикупљени, сведоче о њему као о једном створењу које се готово никада не јавља друкчије него у нзвесној другатвеној организацији, па ма како било рудиментарној. И то не треба да нас чуди, јер су рудпменти другатвене организације запажени и код извесних животиња; животињска друштва постоје. — Што се тиче друштвеног уговора, нпко из школе природног права ннје смео тврдити да је он био изречан; значи дакле да му је вредност чисто фиктивна. Али и логички је немогуће узети да је друштво постало тако, гато су се људи договорили да га буде. Договор се да замислити само између л>уди који већ у другатву живе По претпоставци о друштвеном уговору испало би, да су људи, пре него за друнхтво, знали за нешто врло блиско Скупштини. Школа ириродног права варала се, што је полазила од поставке, да су пре оснивања друштва људи имали потпуно развијену свест о друштву, да су били гата вигае у стању утврдити му и организацију унапред да је речју друштву предходила свест друштвена. Искуством је посведочено, да се друштвена свест полагано и врло трудно јавља тек у друштвима која су дуже времена постојала. Она је ресултат друштвеног живота, у место да му буде узрок. — Однос између државне власти и њених поданика такође је нетачно одређен. Државна је власт, каже се, један ауторитет старпји од појединачннх воља, и тој се дефиницији нема шта замерити. Али, у томе случају, не може се више тврдити, да су тај ауторитет основале појединачне воље изражене у уговору. Онда би оне над њиме стајале, у место да он од њих буде старији. У практици однос између власти и појединаца из основе је друкчији. Његова је карактеристика у томе, што су појединци дужни покоравати се власти, и кад не би хтели; они се по потреби на то принуђавају. У осталоме, кад би власт наређивала само оно гато би појединци п без ње хтели, она би била чист луксуз. Власт, то је органпзована коерција; она, ио самој својој дефиницији исказује тај слободни пристанак, на коме би ваљало да се оснива. И врх свега, влада већине, на коју уговорна теорија у последњем ресултату изалази, не поштује ни у колико личну вољу свију нас по на особ. Само се једним софизмом може