Бранич

Број 8.

Б Р А Н И Ч

Страна 87.

доказивати, да се већини по својој вољи покоравају и они који не мисле као она. Истина, Русо тврдн да већина има највише изгледа да погоди где је општи интерес, и да с тога и оеај појединац, који се с њоме не слаже, на крају крајева, опет у свом властитом интересу сноси њен притисак. Али, с гледишта школе природног права, тиме се опет не доказује ништа. Та је школа личну вољу, а не лични интерес узела за стожер свога система. Управ она је толико вредности приписивала слободи појединаца, и таком је светињом личну вољу прогласила, да се губитак права самоопредељивања једначио с једном врстом морална самоубиства. И тај губитак, будући нематеријалне природе, није се могао накнадити никаким задовољењем, које би се личним интересима дало. Колико је ово тачно види се и по томе, што се школа природног права није осећала ни мало спречена бацати праве анатеме на деспотску владавину, и ако су сви аутократи исповедали да служе личним интересима својих поданика. Они су им давалп леба и циркуса, док не би били кадри обезбедити сваком печено пиле недељом за ручак. У место да буде дефинитивно расправљено, питање о правној основи државне власти само се још више компликовало у ХУШ. веку Друкчије и није могло бити, кад се власт дефинисала као проста коерција, а појединац као извор права. Пре него се и почела тражити правна основа државној власти, ова је била лишена сваке правне одлике; а пре него се покушало објаснити њено право да ограничава личну слободу, појединац је оглашен за тако неприкосновеног, да се само својом властитом вољом може ограничити. Под таким околностима проблем о правном односу између појединаца и државе почео је много личити на онај о квадратури круга. Данас је у правној науци већ сасвим извесно, да се тачна иде а о правној основи државне власти не може имати, докле се год сасвим не напусти претпоставка, да је и пре организованог друштва право постојало Ј ) Не само право, него је под питањем. да ли је и морал могао тада постојати. 0 природном стању може се судити разно, почев од тога да ли га је у оиште и било. Једино што се о њему да поуздано тврдити, то је, да ако је таког стања и било, оно је пред стављало одсуство сваког удружења међу љу дима, јер, чиме би се иначе разликовало од

!) Јоћп \У. Впг§е88, Ро1Шса1 Виепсе апЗ СотрагаНуе СопзП- . 1и1шпа1 Г,а\у, Свеска I. Књига I.; нарочито, Ж. \У. ЛУШои§ћћу, ор. оН. Г.тава V., одакде су главви аргументи овде резумоваии.

стања друштвеног? И пошто нису живели у друштву, људи су онда нека правила за живот могли наћи једино у оним нагонима, који су заједнички свима живим створењима, људима као и животињама. Они су онда били покретани потребом да свој живот одрже, или да задовоље своје чулне прохтеве. Упоредо с тиме царевала је једна борба за живот ничим неублажена, потиуно немилостива. У таком једном стању, сваки је имао таман толико права колико и силе. Оне своје интереее које не би био у стању властитом снагом бранити, он није могао очекивати да му их његови ближњи својевољно признаду. Ако се под правом разуме могућност да једни на друге утичемо друкчије, а не путем силе, онда је оно с недруштвеним стањем у противуречности. А с њиме је у противуречности и сам морал, јер, с друштвеног гледишта узет ни он не значи ништа друго него признавање туђих права. У ХУШ. веку, да би се та противуречност заклонила претпостављало се, да је у недруштвеном стању морал узимао вид нагона, да је постојао као некака несвесна симпатија према ближњем. Нека би и било тако, само онда би имало да се објасни како је човек, осећајући таку једну симпатију према својим ближњима, у колико несвеснију у толико неодољивију, — могао продужити да живи сам. И морал и право јесу, дакле, друштвени појмови; морал донекле више још него право. Да појединац не би учинио сву употребу од своје физичке моћи, доста је да постоји један виши ауторитет, који ће регулисати и ограничити игру личних снага, али да би се појединац, независно од тог чисто спољашњег припона. својевољно, као што морал захтева, уздржавао не вређати код других људи и оне њихове интересе, које они нису кадри подупрети својом властитом силом, за то је потребно да постоји једна развијенија друштвена свест, која ће му дати познату ту скривену везу између његових интереса и туђих. Морал тражи више него једно организовано друштво, једно друштво с признатом влашћу; он тражи да је то друштво трајало толико, да су се извесни заједнички осећаји међу његовим члановима могли образовати. Али, ако су и право и морал тек производ друштвеног живота, онда је школа природног права погрешно поставила питање. Она је рекла: Узмимо да човек има од природе право на слободу; како онда да се оправда ограничење, које његовој радњи држава намеће? Ту је већ сама подазна тачка нетачна. Од природе човек није добио никако право на слободу, он је добио само пзвесну количину снаге. - у