Бранич

Страна 88.

Б Р А Н И Ч

Б рој 8.

природном стању човек мора сносити исто тако притисак као н у друштвеном; разлика је само у томе што тај притисак не долази од државне власти, него од стране евију осталих појединаца који су од њега јачи; бојати се да у овом дрЗ^гом случају ннје прптисак нешто већи. Не стоји, дакле, да се стварањем државне власти у дотле тобоже слободне људске односе уносп први пут принуђење, притисак, сила. Једино што бпва, то је да се једна сила, која је већ постојала, замењује другом; на место силе непзвесне, лроизвољне, дичне, долази сила одређена, општа, од свију других виша. Заједничкп живот апсолутно је немогуће замислити без антагонизма личних интереса; питање је само да ли !)е те сукобе расправљати сами појединци између себе, илп ће их расправљати држава, која даје више јемства за непристрасност него и једна од заинтересованпх етрана. У првом случају права бп имали само јачп; у другом, радњи би сваког од нас, ирема осталим члановима друштва, бпле постављене извесне границе; али у тим границама свак бп од нас био слободан, свак би био независан и од оних који су у физичком погледу, или пначе, надмоћнији од њега. Да од других не будемо спречавани у нашој радњи, држава нам може само тако издејствовати, ако нас у исто време обвеже, да се ни ми сами у туђе послове не мешамо. Ограничење које нам она дакле намеће није никако потирање наше слободе; то је на против услов под којпм нам се она једино може обезбедпти. Тако ограничење и наше право слободе, то су у ствари лице п налнчје једне и исте ствари. Сасвим је с тога излишно тражити оправдања државној власти. То бп имало смисла да је појединац ван државе одиста слободнији него у њој. Алн, тако није, и као год што смо видели да за државну власт нема законских граница, јер извор закона то је она, тако сада имамо да констатујемо, да своје право коерције држава изводи од туда, што је и слобода појединаца њено дело. Исто тако стоји и с осталим личним правима. Истина је да је и пре државе поједпнац имао својих интереса, да ихје имао самим тим што је постојао, али то је било све што је пмао. Они су се претворили у права тек онда, кад је у државној власти организована једна виша сила која ће им и од других прибавпти уважења. Право и држава тако су нераздвојно везани,. да би било апсурдно тражнти овој правну основу ван ње саме. Нојединац може црнсти своја ирава из једне орга- ] низације над собом. Државна власт, пак, не би била суверена, кад би се морала пози-1

вати на ма шта више од себе, па макар то било само за то да би своје постање оправдала. ЕБена је величина у томе што јој оправдања не треба. (Свршиће се).

СУКОБ ЗАКОНА У МЕЂУНАРОДНОМ ПРИВАТНОМ ПРАВУ од Живојина М. Пери&а судије у оставци. (Наетавак) ГЛАВА II. Преглед разних система до данас предлозкених за решење сувоба закона у ме^ународнои приватнош праву. ОДЕЉАК I. Теорија статута (Ба Шопе Дез з^аШв).

§• IПочетак ове теорије. 16. Римљани нису знали за међународно право, а из разлога које смо напред навели (гл, I. §. II. тач 2.). Они нису остале народе, као што смо видели, сматрали себи равнима, и за то се нису ни могли између њих и тих на рода развити онакви односи какве данас гаје поједине државе, и без којих не могу ни искрснути сукоби међу разним законодавствима. А ако су римски закони и регулиеали положај странаца, то никако није било на основу неких права која стоје изнад свију држава и која ове треба да поштују, или на основу народне узајамности и куртоазије. У принципу, Римљани нису признавали важност страним законима, и, следствено, они нису могли ни формулисати нека општа правила по којима би се сукоби измећу њихних и туђих закона расправљали. Сва права која су странци уживали имала су извора једино у домаћим законима; па и онда кад су ови, изузетно, и дозвољавали да ће извесно право странаца бити уређено по законима њихове земље, то није било с тога што су Римљани, из неких обзира међународнога реципроцитета или из поштовања некаквих виших права, обавезних за све државе, сматрали да страним законима треба дати важностн и у границама њихове државе. У кратко, сва та правила која су се тицала странаца, била су ствар унутрашње организације Римске Државе, прп чему