Бранич

стр. 22.

б р а н и ч

број 1.

Поред тога не стоји то, да је неопходно потребно, или да је опет довољно само предати тужбу у року нрописаном §-ом 386., па да обезбеђење остане у сили, јер а) тужба се не мора дати, па ако тужени не тражи скинуће, обезбеђење н даље стојн, али не производп жељено дејсгво, и б) ако се баш тужба и да, али иста буде одбнјена, обезбеђење се по захтеву туженога може скинути, дакле, опет сс главни циљ, наплата, не ностиже, ако тужба не буде основана. Једном речи, тужба за наплату као главна ствар може се замислпти и може постојати и боз обезбеђења као споредне ствари; а обезбеђење, као споредна ствар не може бити, нема егзистенције без тужбе за наплату, Најзад, да наведем, шта о овоме пише наш одлични правник г. Ђор. Павловић на стр. 26. своје књиге „о обвезаностима и уговорима у опште". Он вели: „Обвезаности, сматране по реду, по коме су изложепе ствари, које су предмет њихов, или по реду, по коме се имају узети да су уговорене, деле се на обвезаности главне и споредне. Ово је разликовање важно, јер Ив се ио њему оаределити надлежност и стеаени јурисдикције. Главне су обвезаности оне, које постоје саме но себи, и не следују из какве. друге обвезаности; а сиоредне су обвезаности оне, које се представљају као следства, или као зависне од какве главне обвезаности. — Тако иа ирилику ири зајму, обвезност дужникова, да врати иозајмљену суму, главна је; а дата залога или хииотека за обвезност истог зајма, чини обвезност сиоредну. У опште узевши, судба ових сноредних обвезности подчињена је судби главних, са којима су везане; оне с њима постоје и престају; и ако оне главне не важе, и сноредне морају пасти". На основу онога што сам горе навео, да споредна ствар дели судбину главне ствари, морала би се по мишљењу одељења Касационог Суда „наплата" управљати према „обезбеђењу"; те> ако би „обезбеђење" ма којим начином пропало, онда само право наилате, само потраживање пронада. Да је то апсурдно, следује како из онога што горе наведох, тако баш и из тога, што само „обезбеђење", као несамостална ствар, без иснуњења обвезе, без наплате нема ни смисла ни разлога, јер да је главнп циљ сваком тражењу испуњење обвезе т.ј. код новчаних тражб.ина наплата, неће нико спорити. Према свему овоме ја налазим, да је „наплата" главно, а „обезбеђење" споредно, и да се §. 39. грађ. пост. има у ономе смислу ц применити, да „обезбеђење" има ићи уз наплату, а не обрнуто; те, да према томе, суд, који само на основу §. 37. грађ.