Бранич

БРОЈ 1.

Б Р А Н II Ч

СТР. 29.

доказна срества прн закључцима у логици, врло разнолика; а у иаконодавству ова су нормираиа изв-сним законским одредбама. Према томе, све оно, што би логика сматрала као доказ, пе мора и законодавац то да сматра као доказно срество. У зчионодавству је иринции: да се у неком конкретном случају сматра пао доказ оно, што је законодавац усвојио; а не и оно, што би могло бити логично, ио оигитој логиг^и. Дакле, законодавац изриком наређује — пп 0Писује шта сматра као доказ. То он чини, како у спецнјалннм законицима, тако и у општнм, па било да се ови законици односе па приватно-правне односе, бнло на јавне интересе. Према овоме јасно је: да законодавац има своју „законску логик,'/ "; а мишлење човеково у опште има своју ириродну логику. Ову природну логику, за разлику од логике, која веје у законику, правннци називају „ здравим р-зумом". Да ли дакле наши ошнтннски судови расправљају грађанске спорове — ми се ограничавамо само на ове спорове — на основу „здравог разума" или на основу закона? Да би на ово питање што јасније и тачније одговорили, потребно је, да се зауставимо на тумачењу законских одредаба, које се дотичу овог питања. „Закон о устројству оиштинских власти" — који сада постоји са неколиким изменама и допунама, а на основи закона од 24. Марта 1866. год.,— веома је сиромашан у томе поставл>ању начела, на основи којој би требали општински судови (а иређе „иримирителнн") да суде. Тога се питања дотиче законодавац и то доста разбдцано, поглавито у III. одељ. овог закона, који носи наслов „општински суд". Ну, иоред свега тога у овом закону нећемо наћи позитивна и јасна одговора на ово питање т. ј. на какој основи треба да је суђење код општинских судова Исто тако наш законодавац мало говори о суђењу код оиштинских судова у опште, у „законику о поступку судском у грађанским нарницама", а у глави првој, почев од § 6., па закључно до §. 24. истог законика. Да ли ошптински судови суде на основу закона, пли на основу „здраве памети"? -— о томе се наш за-