Бранич

стр . 94.

б р а н и ч

број 3.

се неспорном судији за образовање и расправу масе, задужи се Младену 15.000 дин. по обдигацији, у којој повериоцу одобри интабулацију на своје имање. Поверилац Младен интабулише имање пок. Ђорђа. сматрајући Живка за јединог наследника Ђорђевог, јер Живко није имао оделитог имања. Поверилац Младен обрати се неспорном судији за образовање масе нок. Ђорђа, ц на дану рочиш га за нријаву поверилаца пријави се са тражбином својом. Наследник Живко истог дана на протоколу код неспор. судије изјави: да се одриче наслеђа имаовине свога оца у корист своје сестре Данице, зато се Даница нрими наслеђа са' пописом. Поверилац Младен тужи Живка и сестру му Даницу и затражи, да се овај пренос, који је извршен на штету његову, поништи но §. 303. а. грађ. зак. Првостепени суд за в. Београд пресудом својом од 15. Октобра 1894. Бр. 19.656. понишги пренос имања Ђорђевог са Живка на сесгру му Даницу, налазећи да је Живко смрћу свога оца постао јединим наследником свога оца по §. 396. грађ. зак. Према томе на-слеђено је имање искључиво његова својина, јер је тужени Живко дао изјаву о пријему наслеђа тиме, што се задужио повериоцу Младену, и одобрио интабулацију на имање које му је од оца остало. То и његова доцнија изјава, којом се одриче наслеђа у корист своје сестре, у виду поклона, нема правне вредности по §. 303. а. грађ. зак. По изјављеном незадовољству Апелациони Суд преиначи прву нресуду само у толико, да се пренос имања поништи у колико је потребпо да се спорни дуг исплати повериоцу Младену, а у колнко се неће крњити закони део удове за уживање и Данице за удомлење. Оваком пресудом не буде задовољна нн једна страна и по датим жалбама Касац. Суд нримодбама свога III. одел,. од 23. Јануара 1896. Бр. 6212. понншти горњу нресуду Апелационог Суда, налазећн, да и ако по смрти српског држављанина сва права и дужностн његове, осим чисто личних, прелазе од дапа смрти његове у наслеђе на најближе сроднике, ипак се то не разуме, да наследник безусловно мора нримити то наслеђе, него му стоји до воље: хоће ли га примити или не. Према томе меродавна је изјава његова о примању наслеђа и како ће га примити — са нописом или без пописа -— §. §. 494. и 495. грађ. зак. Ово примање наслеђа, ма да се дозвољава, да може бити и иреКутно, мора се изводити из некога дела и радње, која показује јасну намеру, да је примио наслеђену имаовину, а та