Бранич

1*

ВРОЈ В.

В Р А Н И Ч

стр. 71.

могу доносити нове законе нити већ донесеие мењати. Такође иемају права одрећи закону иослушност, ни и из каквих разлога. Оне му морају дати силе и важности без обзнра да ли је он правичан и опортун или не. Оне нису надлежне да то оцењују. Ми ћемо прво говорити о односу судске и законодавне вдасти, а по том ћемо прећи на однос између судске и административне вдасти. I. Однос између судске и законодрвне власти. 5. Као што смо напред видели, законодавна власт је у држави она власт која прави законе. Како су за кони правила о друштвеном урећењу, то је власт која та правила изриче највиша која у једној држави ностоји; она је, дакле, суверена. Карактеристика је суверене власти да је у својим манифестацијама неограничена; над њом не Стоји никаква организована сила која бијој одређивала правац кретања. Она, истина, тежи да се не огреши ни о правду ни о опште интересе, али та тежња потиче од ње саме, она је сама од ње господар: она може пренебрегнути и иравду и интересе друштва. На против судска и административна власт, у отправљању своје дужности, морају се ослањати на одлуке законодавне власти, њихова моћ је ограничена њоме; оне ни једна због тога нису еуверене. Ова потчињеност судске и админиетративне власти законодавној има двојаку санкцију: унигитење, од стране виптих органа, оних радњи нижих судских или административних органа које су закону противне; казну коју добија онај орган који намерно закон гази. До душе, може се десити да се највиша судска или највиша административна власт, којима је дужност да, код нижих власти, мотре на тачно вршење закона, ставе и саме изнад ових и њих не примењују. Али, овде није реч о државама у стању реводуције, а такво је оно стање при коме извршна власт не води рачуна о наредбама закоиодавне власти: већ смо ми у претпоставци државе. у којој се свака власт држи у границама својих атрибуција и не мегаа у иослове друге власти: у такој претпоставци тачно је казати да је само закоиодавна вдаст суверена.