Бранич
ВРОЈ 4.
В Р Л 11 II Ч
стр. 113.
Најважније је овде питање о одредби оснивачких удела. Многостручна су мишљења изношена о уделу оснивачком, но главно је питање, јесу ли они удели друштвениЈнли су нека поверилачка обвеза? И писац опредељује их као обвезу поверилачку, пошто и судство признаје, да имаоци ових удела немају права да на главним скуповима друштвеним решавају, а онај који нема права да решава на главном скупу и није прави акциоиар. Скупштина је главни орган друштвени, њој припадају свс радње као власнику, а она и поверава руковођење свима друнггвепим пословима извесним лицима. Но и ова поверилачка обнеза иије оне природе, које је облигација, пошто облигација означава увек суму и даје право пмаоцу према друштву, које је и мора исплатити, али ова обвеза нема право на то, но само на добит, која је променљива према успеху друштвеном, и са овог гледишта није права облигација. Писац даље говори о правној ваљаности удела оснивачких и погодбама под којима се издају. У основи се не може посумњати у законитост издавања удела оснивачких, ако се они сматрају као поверилачке обвезе. Но не постоји никакво ни ограничење односно њпховог издавања. Што се тиче пак односа, који стоје између ових удела ирема друштву и акционарима речено је, да ови немају права учешћа на главним скуповима, а ово мишљење признато је и од писаца, који ове удзле сматрају као 8П! §'епеп8, а који их изједначују са поверилачком обвезом, који у њима налазе неки удео друштвени различап од* акција, и најпосле п оних, који их изједначују са акцијом. Но саветован глас овима могао би се дати по мишљењу овог писца. Сама добит дели се према статутима друштвеним и ови имају права како је то предвиђено самим правилима; ако није ништа предвиђено, онда се чиста добит дели подједнако на ове и акционаре. Ако би друпггво капитал умножило, онда добит остаје иста, је|> у томе случају акционари имају да деле исгу количину добити као и пре. Ако би се капитал ]»едуковао, онда имаоци удела могу тражити, ако би нм добит мања била, сразмерну накнаду од друштва.