Бранич

стр . 184.

браеич

број 6.

Узмимо један конкретан случај, нпр.: Петар прода Урошу своју ствар за, рецнмо, 1000 дпн. Купац Урош при закл>з 7 чењу уговора продаје даде продавцу Петру 100 дин. капаре, на име тврђе закљупеног уговора. Доцније купац Урош одустане од куповине и поклања' капару. Продавац Петар незадовољава се са капаром, већ тражи испунење уговора или накнаду штете. Питање је сад, да ли продавац Петар по §. 550. грађ. закона може добити оно што тражи, или се мора задовољити са већ нримљеном капаром? Ми палазимо, да продавац Петар, у оваквом случају, има иј)аво на задржавање капаре и пишта друго. Да ово докажемо, ми ћемо §. 550. грађ. зак. рашчланити на две хипотезе. I. Хипотеза: Купац Урош, који је капару дао, неће да се изврнш уговор. Невина је страна иродавац Петар, који је капару примио. Ту законодавац вели: „онда нсвина с-трана може задржати капару '. II. Хипотеза: Продавац Петар, који је капару примио, одустаје од уговора. Невинаје страна купац Урош, који оће да се уговор изврши, а који је капару дао. Законодавац вели: „ако је ова — невина страна — ка пару дала, има право по својој вољи искати, или да крива страна капару удвојену врати, и.ш води, да се изврши уговор или накнада да". Када се на овај начин рашчлани §. 550. грађ. зак. онда се јаспо увиђа, да је наш законодавац она два нејасна права придодао само оној невиној страни, која капару даје а никако и оној, која исту прима. У томе мишљењу подржава нас још и етимолошко значење речи: „по својој вољи", којејеречи законодавац ставио уз невину страну, која капару даје. Када се некоме каже, бирај по својој вољи, онда је свакојако претиоставка, да је стављено на расположење више ствари или права, између којих ми можгмо чинити избор. Међу тим, да је законодавац хтео оставнти тако широко поље за избор и оној невнној страни, која прнма каиару, неби је ограничавао на право задржавања капаре, већ би и њој казао, да бнра од трога једно. Противно овом нашем мишљењу могдо би се истаћи двоје. Прво, што је законодавац казао: „онда невнна