Бранич

стр. 180.

б р а н и ч

број 6.

Маринове и Добрушиове од 180. дуната}) Ако се ' закону да су слободни; ако лн се не закону, да су криви по закону места, што их закон покаже". Ова интересантна стара исправа из владавине деснота ЈГазара Бранковића, веома је важан прилог истраживању наших правних старина: — показује нам конкретне случајеве о употреби саклетвеника и.ш наших душевника у њиховој двојакој природи; јер се иод именом иоротнипа , они овде појављују као допуњиво доказно средство, за обе нарничне стране. — даје нам одређеног појма о најужем кругу одговорне око.шне за штету, кад је непознат учинилац. — утврђује наше досад неопровргнуто мњење, да оптужени у нашој старој држави није одговарао за судбене трошкове, кад је ослобођен од кривице. 2 ) — упознаје нас са установом м<сшх или тако званих „градских закона", као урбалне основе у наплаћивању глобе, као споредне досуде. 3 ) Још нешто. У нашој старој државној организацији, тешко је одвојити домаће правне особине од туђих додатака. Узајамни правни утицаји јако су приметни у нашим међународним односима на Западу, посебице са Дубровником. У најстарије доба, нримитивни облик суда „станак" или „општи суд", надлежан је био за поданике обе

1) Значи : да нв анзју иишта о тој крађи, нити су саучесници ни прикривачи („проводачије"). 11оставка Љ. Ковачевића (Веснићев „Правник" 1892. бр. 3) \да реч , светник" означује наговорача , очекује Филолошко-правничке погврде. 0 моралном утицају на опредељивост другога, у времену појаве ове Сребрничке исправе, век је био образован нарочити појам речју „саветник" (у приморју „савитник") ... ,,к саветоваше се с нашими савитници ао обичају" (диплома војводе Иетра и кнеза Николе Радиновића од 15. Јула 1854.). Сведац или свеца, у другим споменицима, и „светник" на овом месту, ка8ују исту мисао, коју означује и друга старо-српска реч „вестник" ... „а не му ни тат ни проводачија ни вестник" (чл. 85. Душан. 8ак.) То су просги знаоци дела, а нв „наговорачи".

2 > У нашој кљизи „Историјски развитак „Српске Задруге", види чланак „Ред парничења, и бесплатно суђеше у старој срнској држави".

3 ) На „градскн закон ' позива са и цар Душан у милосној књизи коју даде Мароју Гочетићу за верну и ордачну службу, под претњом казне по царском законику („по ваконику царства ми"), ако се кљизи не верује. Види се, да је у то доба Душанов ваконик имао своје примене као положни вакон^ и служио за основу у поступап.у властн и приватних (М. Пуцић. II, '24)