Бранич

Шт. 222.

Г. !• А » II Ч

ВРОЈ 7.

праву буде са управном влашћу у другим односима пего судови који суде приватне спорове. Треба правити разлику између ирава и иитереса. Интерес друштва ваља да буде претажнији од интереса појединаца, али никад интерес друштва не смс имати превагу над правом појединца. Кад би противно било, кад би иојединци могли бити лишени својих права зато што друштво има интереса да то буде, онда би друштву недостојао сам основ због кога је и створено: друштву је циљ да појединцима зајемчи извесна права, потребна за њихову егзиетенцију и напредак; и кад би та права морала подлећи интересима друштва, другим речима, кад би она била остављена на милост и немилост онима који друштво представљају, то јест државшш властима, онда друштво пе би имазо свога разлога, нити би једна таква проста агломерација људи била у стању да ностигне онај циљ коме друштвено уређење тежи. Отуда, у сукобима између појединаца и државе мора победити онај на чијој је страни право, оиако исто као гато то мора да буде код спорова у којима су сами појединци заинтересовани. Као и код приватних снорова тако и код административних, у иптересу правичнијега решења, треба да судије буду независне од управне власти која би могла, у првом снстему, из личних побуда на њих утицати. Кад би административпи спорови били у надлежности иарочите јурисдикције зависне од уиравне власти, са искључивом дужношћу да спорове те врсте расправља, ра злози у корист независности њене били би исти који постоје и у користи независности обичних судова. Али ако се рептавање административних снорова да, не особеној зависној јурисдикцији, већ оној истој власти која и извршује административне законе, онда се против таквог система подижу још и други могиви. Тако, молсе се навссти овај разлог да појединци но могу рачунати н I непристрасност административне власгн, гато она има да расправи један спор у коме је, као представник једне парничне стране, државе, непосредно заинтересована. Осим тога, нижи активни органи, у свима оним правним питањима, из области закона њиховога ресора, која су виши органи својим расписима и наредбама расправили, не могу имати другог мишљења до онога кога су ти виши органи, погато су они обавезни слушати заповести старије