Бранич

врој 10,

б р а н и ч

стр. 337.

Само оне државе имају права на опстанак, у којима је лична и имовна безбедност потнуно и подједнако загарантована евима грађанима без погледа на њихову расу, веру и народност. II. На ова размишљања нагонио ме је рад нашега Највишега Суда по врсти једног врло опасног злочина, који је еуд, као што се чини, у ненознавању: и духа закона, и циља државе и принцина моралних — пустио да буја и клија у нашој земљи на очевидну моралну и материјалну штету саме наше државе. Ствар је у овоме: Еоцкари су неисцрпни у измишљању кривичних дела, а на име у измишљању начина, како би без мотике дошли до хлеба. — Између осталога они су у последње време почели склапати читаве дружине за тобожње прављење лажних новаца. Чланови дружине разишли се по селима и траже од наивних сељака, а нарочито од лакоумних масароша сеоских и варошких мало позајмице на тај циљ, обећавајући плиткоумним зајмодавцима баснословне интересе. — Кад ствар најпосле дође онде где треба, а то је пред суд, онда се коцкари стану издавати за државне добровољце детективе (агенте, шпијуне) и стану теретити своје жртве, као да еу им оне силом натурале новац у шаке у цељи да праве банке, златнике, динаре и да после то деле. Првостепени Суд бива тврдоглав и добровољце детективе стави под суд и у притвор за извршену превару. Ствар дође пред Касацију и она потегне иза појаеа грађански закон (?\ а на име §§. 13., 538., 722. — и пусти коцкаре кући, остављајући им уједно и опљачкану суму као награду за извршени злочин!? Надати се, да ће овако осокољегш коцкари доћи једног даца пред суд и затражити да протоколшиу своју фирму! Ми бар мислимо, да овоме злочину само још то треба, па да заслужи име: „ јединствени злочин ", који не врше коцкари, већ на жалост III. Да расмотримо разлоге Највишега Суда. — Суд се позива на главу XXVI. гра!). законика „ 0 иајму" , о ком говоре §§. 706 —722. Овде вреди поменути §. 706., који гласи: „ Уговор најамни иостаје онда, кад се по бранич год. т. 2