Бранич

614.

6 Р А Н И 4

БРОЈ 1?.

вицу, него и на дело. Доказ о кривици остаје с тога често непоуздан, јер и само признање може бити варљиво, зато држава може одустати од оитужења исто онако као кад су властима одмах по учињеном делу докази недовољни. А да се води рачуна о томе, да је учинилац раније већ кажњен иди да се добро влада за време застарења, било би само онда повода, кад би кривица била утврђена. Кад би се ти моменти узели као услови за застарење, онда би морао наступити потпун кривични поступак, којим би се утврдило, да ли има кривице, а ако је има, да ли није застарела. Поврати ли се пак тим начином опет сећања на кривацу, опда се не може више говорити о забораву на кривицу; а касним кажњењем повређено правно осећање ©огаје. То би исто био случај, кад би се хтело утврдити, да ли је учинилац накнадио ироузрок вану штету. Замишљај, да у опште ток времена може правдати одустанак од казне, противи се томе, да се тај смер везује за претпоставке, које захтевају онај исти поступак, као и оптужење. Исто тако неби се могло усвојити, да се застарелост искључује, ако кривац побегне. Ради консеквенције мојрало би се то онда распрострети и на свако средство, коиим се може правда избећи, н. пр. присвајање лажиог мена. И у томе би се могла наћи негација мисли, која је основ за застарење. У бегству могло би се још наћи и неко признање поремећеног правног поретка, а у напуштању уобичајеног начина живота нека антиципирана казна. Сва размишљања дакле доводе до негативног одговора на питање, да ли застарење казненог оптужења треба везати и за друге какве услове, осим за ток времена законом одређени. Шта више мора се утврдити, да се не може поставити ни један услов, који небн подлежао озбиљној сумњи. м. с. м.