Бранич

стр. 804.

в р а н и ч

врој 22.

и Савезним Лмеричким Државама круг судске власти још је шири, нарочито у овој носдедњој, где Суд Кондедерације има чак и право да цени уставносг са\.их закона 1 ). 48. В. Акт адмичистратиене власти уништио је нечије ираво. Законска могућност појединца, који је у својем праву оштећен вољним или нехотичним делом неког другог појединца, да добије, од криве стране, накнаду за то оштећење, јесте такво право које се може, без претеривања, сматрати као једна од основних гарантија свима осталим правима. Ако би се гарантије законнма прописане у циљу да правима поједанаца прибаве важности у случају њихова оспорења сводиле само на то: да појединцу пруже средства да отклони опасност која прети његовом праву, оне не би биле довољне. Јер, наша права могу бити изложена двојаким евешуалностима: прво, непризнавању њиховом од стране других појединаца, из чега проистагае опасност да она уништена буду; друго, том самом уништењу њиховом. У првом случају, заштита друштвена састоји се у томе, да удали опасност која наша права угрожава, а у другом, ми немамо никакву опасност да отклањамо, јер је то доцкан: она је учинила своје и, поништивши наше право, одузела нам је могућност да се њиме користимо. У овом, дакле, случају остаје нам као једини излаз, да од проузроковача тога поништења тражимо накнаду штете, а ова се састоји у замени новцем оне користи коју би смо били имали, да нашега права нисмо били лишени. Друштвено уређење, према овоме, не треба да се ограничи једино на прописивање гарантија за прву од ове две евентуалности него и за другу, а нарочито за њу. Велимо нарочито за њу с тога, што, у извесној мери, ми имамо могућности да и без првзива власти у помоћ удалимо опасност од свога права, док нам могућност сопствене заштите оскудева код случаја накнаде штете. Ако правне гарантије не би имале овако широк значај, онда би наша права врло често, да не кажемо увек, била проста теориска правила, без практичне вредности; она би имала смисла само дотле док би их појединци осгављали недирнута или док би се агресија ових ограничавала на угрожење њихово. Али, ако би појединци постигли да оду даље, да наше право не

1) тјагетбге, ор сн., i, р. 98,99.