Бранич

БРОЈ 23.

Б Р А Н И Ч

стр. 859.

надлежна, онда нема никакве потребе да се и у таквој претпоставци тужба подвргне претходном одобрењу. Судској власги, пак, остављено је да сама штити ову поделу између н>е и административне власти и да решава, у конкретним случајима, да ли је тужеви орган Оио или не у вршењу административних функција 1 ). б. На тај начин, држећи се редакције наређења чл. 110. ал. 2. Устава, као и духа осталих уставних одредаба, и имајући у обзиру место на коме се то наређење у Уставу налази, ми смо значај његов свели на праву меру његову, а то је: да ће одобрење о коме оно говори бити потребно само онда, ако је тужени чиновник био у отправљању административних функција. Питање ово могло је бити покренуто и под режимом Устава од 1888. год, ма да је његов чд. 28. садржавао у себи овај пропис: „Сваки Србин има право да нелосредно и без ичијег одобрења тужи суду државне чиновнике, ако су они у својем службеном раду повредили његова права". Могло је покренуто бити с тога, што је у чл. 147. ал. 3. наређивао апсолутно оно исто што и чл. 110. ал. 1. данашњега Устава. Управо Устав од 1888. преписао је овде Устав од 1869. Чл, 28. не потчињава истина тужбу против чиновника никаквим претходним формалностима, али, да ли је он имао намеру да, у овом случају, обиђе начело поделе између судске и административне власти, формулисано у чл. 147. ал 3. ? Као што видимо, питање исто о коме се данас у Француској дискутује; чл. 110. ал 1. Устава од 1869. и чл. 147. ал. 3. Устава од 1888. равни су оним француским законима из доба Револуције који су санкционисали начело поделе између двеју извршних власти; алинеја 2. чл 110. Устава од 1869. равна је чл. 75. Устава од VIII. год., а чл. 28. 1) Аргуменат у овом омислу дајб нам и §. 66. зак. о чинов грађ. реда који гласи: „Чиновник која је неправилним вршењем своје дужности кога оштетио одговара за штету, но у том случају суд неће моћи тужбу против чиновника примити, докле надлежни министар не одобри да се може су итв", Пропис овај, као што се то мора ив речи своје извести, односи се, дакле, само на случај да је чиновник у вршењу своје дужности штету учинио, а љегова је дужвост она која, по Уставу, припада административној власти. (Ако је чиновник вршио посао за који је административна власт надлежна али за који није он надлежан, треба усвојити исту солуцију коју смо нашли у ®ранцусвом ваконодавству, а то је да судска власт не може да решава о релатив иадлежности појединих административних органа).